Započeo je još jedan dan u kafiću. Ana nije kasnila na posao. U Aninoj glavi svašta je plutalo. Razne misli. Morala je da donese tešku odluku. Da li će da pokupi sve stvari ponovo i pobegne, ili će da ostane i ukoliko dođe do toga, suoči sa ocem licem u lice? Porudžbine su se ređale. Bilo je poprilično puno posla u kafiću, jedva da je uspela i da sedne i uzme pauzu. Džon je došao, naručio crnu kafu, seo i crtao skice. Malo su proćaskali, ali ništa preterano, ipak je na poslu. Pred kraj njene smene, u kafić je ušetao pijan čovek. Kada mu je Ana donela ono što je on naručio, zahtevao je da mu ne naplati. „Ja sam redovna mušterija i mogu da ne platim jednom!" Vikao je kroz ceo kafić. Ana mu je pristojno objašnjavala, ali on nije slušao. Počeo je da viče još glasnije, i postao je nasilan. Gurnuo je stočić do Ane koji joj je pao na nogu i potom je malo poderao. Od besa, nije znala šta da radi, brizla je u plač i počela je da viče. „KO SI TI MENI DA MI DOLAZIŠ NA RADNO MESTO I PRAVIŠ HAOS, HA? DA NEĆEŠ MOŽDA I TI DA ME VODIŠ KOD LEKARA DA MI PREGLEDAJU NOGU? POZNAJEM JA TAKVE KAO TI. BEDNIKE. UZMI MALO DOSTOJANSTVA SA PODA I IZLAZI NAPOLJE DOK NISAM ZVALA POLICIJU!!!" Vikala je svim glasom. Džon je bio iskreno iznenađen njenom reakcijom. Nakon delova što mu je ispričala o svom ocu, ovo je bilo krajnje impresivno. Kao da se njemu obraćala. Kao da je njega postavila na mesto pijanca i obratila mu se kako ocu nikad nije smela. Nakon toga, gospodin je izašao napolje, izbezumljen, a Ana je u suzama potrčala u toalet. Kako je zatvorila vrata, pala je na pod. Sva snaga njenog tela nestala je putanjom kroz njene noge. Sve je bilo mračno. Nije ništa čula, ni videla, ni osetila. Samo je ležala i upijala prljavštinu prljavog toaleta njenog kafića. Nedugo zatim, osetila je poznat miris. Miris krvi. Izgleda da ju je gospodin povredio više nego što je osetila u tom trenutku kada joj je sto pao na nogu. Tada se pojavila slika. Mali dnevni stočić, bela prostorija, stari braon poderan nameštaj. Kauč na kome je spavala njena majka kad je bila mala. Stari tepih pun fleka, najčešće od krvi. Ona, sa svojih 10 godina, u ćošku. Otac, kako urla, uzima šta dohvati i životinjskom snagom baca na nju. Nije mogla da se odbrani. Bila je previše mala za to. I sada je želela da se odbrani, ima snage, ima podršku koju nije imala. Sada je imalo smisla. Sve što je prolazila, sada mora ponovo. Jer on se vraća. Iako ga još nije videla, u snovima ponekad bi videla njegove tamne kestenaste oči, zao podsmeh, kratku i uredno ošišanu kosu. To je bilo čudno za zavisnika, da uvek bude sređen. Ali nikad nije smela da se pita za to. Za njegove izbore. Kamoli za to šta radi kada nije kod kuće. Sigurno da postoji razlog zašto ga se celo selo plašilo. Ali da li sada, kada je uspela da se suprotstavi ovom pijanom čoveku, koji joj je nepoznat, jer joj je ugrozio sigurnost, da li to znači da je konačno skupila hrabrosti da se suprotstavi i svom ocu, Denisu?
Kako je postavila sebi ovo pitanje, ugledala je svetlost, a neko je pokucao na vrata. Bio je to Džon. Vid joj se povratio, ali glas nije. Ležala je sama na podu, nemoćna. Nakon par trenutaka, vrata su se sama otvorila. Ugledala je njega. Bio je uplašen i uznemiren, požurio je pored nje, pa do lavaboa i počeo da je umiva. Molio ju je da kaže nešto. Bilo šta, a ona... Ona je izgledala kao živi mrtvac. Bela kao njena nova kecelja koju joj je on i kupio. Desetak minuta kasnije, kada je video da nema napretka, da ga Ana sluša, ali ne reaguje, podigao ju je kao što prinčevi podižu princeze, ili mladoženja mladu, i izvukao iz tog prljavog toaleta. Kada su izašli, gazdarica je prišla, donela šećer i vodu a Anu su postavili na stolicu. Čvrsto ju je držao da ne padne. Par minuta kasnije, Ani se vratila snaga, ali glas još uvek nije. Tako se to dešava valjda kad ponovo proživiš traumu, kada se podsetiš nečeg što te je jako bolelo. Mozak ti ne govori da je vreme da kažeš nešto, nego samo da ćutiš i odmoriš. Da daš sebi vremena da se vratiš u normalu. Ona je to shvatila, ali drugi nisu, a Džon je samo slutio na to.
Upitao ju je da li želi da je odvede u njegov stan (koji je bio blizu) na šta je ona klimnula glavom. Drska gazdarica je donela njene stvari i oni su se uputili ka njegovom stanu.
Kada su ušli u stan, sve je bilo sređeno. Džon je bio veliki čistunac. Sve na svom mestu, kao pod konac. Ušla je u već u poznat stan, i legla pravo u krevet. Srušila se kao kiša. Džon je skuvao čaj, a zatim legao pored nje..
Džon: Je l osećaš da sad možeš da razgovaraš?
Ćutala je.
Nastavlja.
Džon: Znaš... Jako si me uplašila. Nemoj to više da radiš. Mislim, ono što si uradila bilo je fenomenalno, nisam znao ni da umeš tako da povisiš glas... Ali ja, mislim... Svi mi, ceo kafić.. Baš se ono... kapiraš... istraumirao.
Kada je čula tu reč, pogledala je u njegove zelene oči. Ta reč probila ju je kroz srce. Istraumirao. Istraumirati. Trauma. On.
Ana: A šta misliš kako sam se ja osećala?
Tek sada šokiran, nije znao šta da odgovori. Zagrlio ju je snažno. Osetio je da je ponosna na sebe, ali možda čak i besna jer je dozvolila sebi ovakav izliv emocija. Ona je bila krajnje staložena i hladna osoba. Kod nje emocije su bile vidljive samo kada je mazila Bena.
Džon: Ne mogu ni da zamislim.. Ali hej, slušaj, sada je sve u redu. Odmori malo, odspavaj, biću tu kad se probudiš.
Nakon par sekundi razmišljanja, da li da mu kaže za pisma koja je dobila, da je veoma verovatno da ju je otac pronašao, da je besan na nju i da će je verovatno ubiti ako je ugleda, odlučila je da mu ispriča. Ako se toliko pobrinuo za nju nakon pada, možda će je utešiti ako mu ispriča celu priču.
Naredna dva sata objašnjavala mu je svaki detalj.. I pisma, i šta je uradila, a najgore od svega šta je Denis njoj radio. Malo je reći da je bio zgrožen. Nije mogao ništa drugo da uradi, osim...
Džon: Slušaj me sad, dobro. Ne govori ništa. Obećavam ti, nećeš biti sama dok se ne osetiš sigurnom. Okej? Tu sam za tebe. Bićeš dobro. Ukoliko dođe, odbraniću te, i ti ćeš završiti sa tim jednom za svagda.
Već koju noć Ana je zaspala u suzama, ali u njegovom zagrljaju. Pomisao da se bliži kraj njenoj patnji bila je oslobađajuća. Samo, nije joj bilo jasno. Kako uz Džona može da se oseti tako sigurnom, a toliko je podseća na Denisa po njegovom izgledu?
أنت تقرأ
Opraštam ti
عشوائيOprost je najlepši poklon koji možemo da damo sebi, ne možemo ga kupiti, ali je njegova cena skupa. Ne može se tražiti od drugih ljudi, a davanje oprosta osobama koje ga ne zaslužuju, obično je gubljenje dragocenog vremena.
