Opraštam ti

SEPTEMBAR, 7.

Petak. Alarm. 5 sati. Dobro poznata reakcija. Kuc-kuc. Zove život. Odlazi, ne trebaš mi danas. Ovako je Ana zamišljala scenu kada je čula zvuk petla na svom telefonu. Zar opet? Da ustanem, radim ceo dan nešto što ne volim, nemam vremena za sebe, za slikanje... Ne pamti kada je poslednji put okupala svog psa. Kako je alarm zazvonio, Ben je počeo da laje. Pokušala je da ga umiri. Mazila ga je, tepala mu, ali i on i ona su znali šta sledi. Morala je da ustane. Morala je da otvori vrata novom danu.

I dok se okrenula, ponovo je kasnila. „Do đavola, izgubiću i ovaj posao koliko kasnim."

Istina, Ana nije volela svoj posao, ali bi manje volela da nema novca da finansira osnovne potrebe svog psa i svoje malenkosti. Užurbana izašla je iz stana. I pogodite šta? Da, da, u pravu ste. Opet je zaboravila mesečnu. Ali nije imala vremena da se vraća, sva sreća danas je bila obučena u sportskom stilu i obula je patike, trčala je do posla. Stigla je u minut do. Gazdarici je već pao mrak na oči kada ju je ugledala, zanimao ju je današnji izgovor, ali iznenadila se kada je na sat videla da je stigla tačno u sekund. Srećnica. Ništa, danas će morati da pronađe drugi razlog da na jadnu Anu istrese svoju nervozu. Prvenstveno Aninu gazdaricu je muž varao godinama, ona je to znala, svi su to znali, ali je tolerisala, jer ga je volela. Nakon što je zaposlila Anu, gazdaričin suprug je dolazio sve češće i češće u kafić. Primetivši to, htela je da je otpusti. Ali, koji je razlog? Ana je bila solidni radnik, jedina njena mana bila je njena lepota. A najveći problem bio je njena varalica od supruga. Par puta dešavalo se da gospodin „priđem kojoj stignem" priđe i našoj Ani, što je ona držala u šaci. Znala je da ukoliko dobije otkaz, može da igra na kartu seksualnog uznemiravanja na radnom mestu, i time dobije velike pare. Ali, Ana nije bila pokvarena da bi to uradila, samo je želela da igra sigurno. Gazdarica to nije znala, i sudeći po Aninom oštrom jeziku, stekla je utisak da bi zaista to uradila, i ako bi je otpustila, njen kafić bi bankrotirao i izgubila bi sve, tako da joj je bolje bilo da je zadrži kao radnicu. Njenoj ljubomori nije dolazio kraj. Od trenutka kada je Ana počela da radi kod nje, do sad, promenila joj je deset uniformi. Od obične crno-bele haljinice, Ana je sada zakopčana do grla u crnoj rolci, crnim pantalonama i belom keceljom. Jedini ukras koji je smela da ima bila je tablica sa njenim imenom, nakaradno ispisanom. Kodeks oblačenja morao se poštovati. „Kodeks izgleda" kako bi Ana mislila. Morala je da vezuje kosu, nije smela da radi čak ni u baletankama, nije smela da ima urađene nokte, kao ni preteranu šminku. A gazdarici bi se najviše svidelo kada bi imala fantomku preko glave, na svu sreću do toga još nije došlo. Ovaj dan prolazio je polako. I dosadno. Nije bilo preterano puno posla, nije radila užurbano, a vreme kao da je išlo brzinom nekog malog puža. Čak joj je „spustilo" raspoloženje to što je Džon nije posetio. Nisu se videli u međuvremenu, od dana kada su zajedno sedeli na klupi u parku i kada ju je „spasio" od poremećenog beskućnika. Srce joj je usporeno kucalo. Ali sve jedno je čekala. Svaki put kada je čula škripanje vrata, pogledala je ka njima. Džon se nije pojavljivao. Tipično muško. Zavede, pomuti um, nestane. Bila je razočarana toliko puta. Već je odustala od ljubavi, stabilnih i ozbiljnih veza, kao i veza uopšte. Pri završetku radnog vremena, odlučila je da prođe kroz park, ne bi li videla Džona. Imala je šta da vidi. Gospodin Savršeni, klupa na dva sata. Užurbano je crtao po belim papirima. Izgledao je uznemireno. Šta sad da radi? Da li da se javi, da li je se seća uopšte? Bio bi to najveći blam u njenom životu kada bi prišla, a on je ne bi prepoznao. O Gospode, sve se više približava? Zašto je toliko požurila odjednom. Bez razmišljanja, iz njenih usta je samo izletelo „Ćao". O živote. Trebala je samo da ode u drugom smeru, da ga zaobiđe. Videla ga je i to je bilo dovoljno, zašto joj je bilo potrebno da mu se javi... Sad je bilo kasno da razmišlja. Želela je da nestane iz sopstvene kože. Ali prekasno. Gospodin Savršeni podigao je glavu i nasmešio se kako ju je ugledao. Njegove nazovimo zelene oči zasijale su, kao da su prvi put u toku dana ugledale sunce. Njegovo lice više nije izgledalo umorno.

- O zdravo, nisam znao da prolaziš ovuda posle posla, predpostavljam?

- Haha, nisam ni ja znala, ali eto, potrefilo se.

- Hajde, sedi pored mene, da mi praviš društvo.

Spustila je torbicu između njega i nje, i polako ali sigurno prestajala da diše. U njoj je raslo uzbuđenje.

- Očekivala sam te u kafiću danas. – rekla je uplašenim tonom. Izgledala je kao prepadnuta srna koja beži od lovca.

- Nisam stigao, u velikoj sam žurbi...

- Ozbiljno, zbog čega, neko te juri? Znala sam, garant si neki kriminalac. – pokušala je da napravi šalu, ali je ugledala njegov ozbiljan izraz lica i načisto se prepala.

- Pa i jesam.

Mrtva tišina. Četiri oka. Ni povetarac se čuo nije. Zatim je počeo da se smeje.

- Čekaj, ozbiljno si me shvatila? – rekao je iznenađenim tonom.

- Pa... šta ja znam... - izblamirano je skrenula pogled i krišom se osmehnula.

- Haha, ma daj... Juri me zapravo, i to niko drugi nego vlasnik galerije u kojoj radim kao umetnik... U poslednje vreme imam problem sa inspiracijom, pa mu nisam tačan broj slika dostavio na vreme... Ceo dan sedim u prirodi u nadi da će mi pasti na pamet nešto lepo što mogu da stavim na papir.

U tom trenutku Ana je spustila pogled na Džonov rad. Ugledala je crnu devojku kako sedi na klupi u parku. Čita knjigu. Iako je bila samo skica, bila je odlična. I što je najzanimljivije, prepoznala je sebe na njoj.

- Izgleda da ti i nije toliko teško... Da li sam to ja?

Pocrveneo je. Nije očekivao da će primetiti, ili uopšte pogledati u njegovu skicu.

- Ja... Hm... Da... Jako čudno... Ovaj... Nadam se da je to u redu... Samo sam se divio prizoru. Želeo sam da te pitam još tad... Ali mi je bilo neprijatno s obzirom da te ne poznajem, pa tako nešto da te pitam... Ali sad... Da li bi možda želela da mi poziraš? Obećavam da neću unakaziti tvoju lepotu... - nastavio je da se objašnjava...

Ana da bude model? Da li se on šali?! Ana nije volela ni da se fotografiše, vezivali su je za stolicu kada je trebala da se slika za ličnu kartu... A sada da nekom pozira? I to da taj proces traje satima? Nemoguće.

- Pretpostavljam da bih mogla da ti pomognem.

ČEKAJ. ŠTA? Nije ni sama mogla da poveruje u sopstvene reči. Glasovi u njenoj glavi bili su sve jači. Najglasnije je pitanje bilo: Šta to kog đavola radiš? Pa zatim: Ti ne umeš da poziraš. A onda joj je u jednu ruku laknulo. Ima laptop, gugl će joj pomoći. Internet će joj pomoći. Nora će joj pomoći. Ali čekaj, onda ovo sve mora da objasni Nori... Imaće toliko pitanja. Biće pravi davež. Ovakve stvari se ne dešavaju Ani. Ona je staložena, pribrana i hladna osoba. I već u sledećem trenutku, na pitanje da je otprati do stana pošto je već padao mrak, odgovorila je potvrdno. STANI – umorno reče glasić u njenoj glavi. Ali nije ga poslušala. Šetajući kroz mračni park ugledali su razne vrste ptica, a zatim i par slepih miševa, kojih se Ana užasava. Konverzacija sa Džonom bila je tako lagana. Teme su dolazile, od toga kako je njoj na poslu, kako je njemu. Približila ga je sa svojom ličnosti. Čak mu je rekla da je i ona umetnik, iako retko ko to zna...

I tako su stigli do njenog stana. Rekao joj je da će je sačekati u utorak posle posla, zbog obaveza ne može da stigne ranije. To joj je odgovaralo, jer je u tih pet dana mogla da se posveti i Benu, i Nori, i najvažnije, imala je vremena da nauči da pozira. Kada je došao trenutak rastanka, spontano joj je prišao, poljubio je u obraz, još jednom se zahvalio i pošao svojim putem.

Kada je ulazila u zgradu proverila je poštansko sanduče kao i svaki put. Stan pet, jedno pismo. Pošiljalac nepoznat. Začudila ju je besprekorna bela boja koverte. Kako je ušla u stan požurila je da otvori kovertu.

U njoj se nalazio beli papir. A na belom papiru pisalo je: „Žao mi je."