Opraštam ti

12. septembar

Došao je i dugo iščekivan utorak. Dan sastanka. Prethodnih 5 dana Ana se spremala za poziranje. Prihvatila je ponudu a nije imala pojma šta radi. Poznato? Ali iznenađujuće ni u jednom trenutku se nije pokajala, niti je želela da odustane. U međuvremenu dopisivala se sa Džonom preko mejla, pronašao ju je sa stranice kafića. Ovaj utorak nije kasnila na posao. Čudno. Ali istinito. Na Aninom laptopu prethodna istraživanja na internetu vezivala su se samo za poze, gde držati ruke, kako najbolje okrenuti glavu... Bila je nervozna, i samo je o tome razmišljala dok je radila. Dan u kafiću je krajnje brzo prošao, ma proleteo. Već je došlo popodne, a Džon ju je sačekao ispred posla. Sati su proleteli kao sekunde, Džon je slikao brzinom svetlosti i brzo je završio 5 portreta, koliko mu je i bilo potrebno za galeriju. U tim satima provedenim zajedno pričali su o porodicama, o školi, o prošlosti. Ana mu je pružala inspiraciju, bila mu je kao muza.

Vreme je proteklo i već je bilo kasno. Odlučio je da je vreme da je otprati kući. Prolazili su kroz park. Osećali su se jako prijatno u međusobnom društvu. Na rastanku, samo su se dugo zagrlili. Ništa nije bilo iako su Ani klecala kolena, a i njegova nervoza se osetila u vazduhu. Imaginarna igra mačke i miša prijala im je. Bilo je nešto novo. Neizvesno. Čarobno.

Pri ulasku u zgradu, proverila je poštansko sanduče po navici. Još jedno pismo. Bela koverta. Na početku pisalo je „Stan 5" – to je bio broj njenog stana. Okrenula se, pogledala da li nekog ima, i uletela u stan. Ben se uznemirio. Osećao se strah u vazduhu. Bacila je torbu na staru bordo fotelju i požurila da otvori pismo. Kada je otvorila, pisalo je: „Shvatio sam svoje greške."

Pala je na kolena. Počela da plače. Neizvesnost ju je ubijala polako i sigurno. Nije znala šta da radi sa tim pismom, vrisnula je i pocepala ga. Ponovo nije bilo potpisano. Ali je znala ko je to bio. Slutila je. I što je osećaj bio jači, bila je sigurnija. Pošiljalac ovog pisma bio je niko drugi nego njen otac. Neuspešno lečeni alkoholičar, nasilnik i razlog smrti njene majke. Gospodin Denis. Kako se sabrala i dohvatila telefon, ni ona nije znala. Nije joj bilo jasno. Uzela je telefon, okrenula Norin broj i pozvala je da dođe. Petnaestak minuta kasnije, čulo se zvonce. „Ne brini, ja sam, Nora" – rekao je dobro poznat glas. Otvorila je vrata, i snažno je zagrlila. Brizla je u plač. „Smiri se, ovde sam, biće sve u redu. Sad ćemo popiti čaj, smiriti te i razgovarati. Ne plači..." rekla je Nora. Skuvala je čaj od nane, zatim su se zajedno ušuškale u krevet. Počele su razgovor.

Nora: Da li postoji način da te pronađe? Da li si sigurna da je on?

Ana: Skoro sam sasvim sigurna. Sve sam ponela.. Svu dokumentaciju, obrisala sam ga sa svih dokumenata i stavila sam majčino ime i prezime. Ne znam kako... Miljama sam pobegla daleko.

Nora: Ali, kako je onda moguće?

Ana: Ne znam, nije mi jasno.. Svaki komadić svojih stvari što sam ostavila tamo, spalila sam kada sam kretala.. Uvek je pronalazio način da me pronađe.. Dotuče. Ubije u pojam... Psihički, a skoro i fizički..

...On je znao Anine slabe tačke. Kroz svaku svađu, pominjao je njenu majku. Tvrdio je da je Ana kriva za njenu smrt, a ona nije mogla da živi sa tom krivicom. Nasilnik. Kroz njeno školovanje na roditeljske sastanke dolazio je pijan, nepristojno se ponašao, vikao, čak se par puta potukao sa obezbeđenjem. Bio je strah i trepet u selu, niko nije mogao da mu se suprotstavi, čak ni policija. A znali su svi šta je radio. Kada je Ana dolazila u školu sa modricama kao drugarima po rukama, nogama, licu... Niko je nije pitao od čega. Ona nije imala više izgovora, a oni nisu imali više srca. O lečenju Ane kada je bila bolesna, nikada ga nije bio briga. Razred je sakupljao novac za njene lekove. Bili su tu za nju. Ali ona je bila jako povučeno dete. Drska i bezobrazna kada kreneš da razgovaraš sa njom. Terala je sve od sebe. Ali svi su znali zašto, pa se nisu ljutili na nju. Kako bi i mogli? Nisu od kamena. Znali su kroz šta prolazi.. I kroz šta je prolazila. Vest o majčinom samoubistvu letela je selom godinama. Svi su je sažaljevali. A taj osećaj Ana je mrzela više od bilo čega na svetu. To je jedino i mrzela. Osećaj nemoći da samoj sebi pomogneš. Zato je to promenila. Godinama je čuvala novac ne bi li pobegla od čudovišta. Razgovor se nastavlja.

Nora: Da li se plašiš do te mere da pobegneš ponovo?

Ana: Ne znam šta da mislim. Tek sam počela da uživam ovde, pronašla sam posao... Slikam u slobodno vreme. A tu je i Džon.. ne znam šta da mislim. Želim toliko toga da uradim.. A ako me pronađe, ubiće me.

Nora: Stvarno misliš da je u stanju da uradi tako nešto?

Ana: Besan je na mene. Gnevan. Pun je mržnje.. Veruj mi, drago ti je što ga nisi upoznala. Koliko god da sam ja plakala, on je mene šutirao. Čupao za kosu. Vikao... „Ista si majka, bezvredna" govorio bi.. Satima.. Dok se ne čuju policijske sirene... Policiju su uvek zvale komšije. Ali nikad nisu ulazili u kuću.. To bi samo bio znak da prestane. „Imaš sreće, mala. Dosta je za danas. Marš u sobu i razmisli o tome kako si mi upropastila život!" govorio bi nakon toga.

Nora: Pa to je strašno.. Ja... ne znam šta da ti kažem na to..

Ana: Ti si jedina koja zna celu priču... Mislim, ima tu još mnogo štošta, jedno vreme mi je skroz ošišao kosu, „jer je previše ličila na njenu" i išla sam u školu ćelava.. Bez kose.. Ljudi su mislili da sam bolesna, pa su slali milostinje. Ono što sam mogla, ugrabila sam i čuvala sve te godine.. To mi je pomoglo da pobegnem..

Nora: Ne mogu da poverujem da neko može biti toliko odvratan i pokvaren.. Pa nije tvoja krivica, koliko sam razumela i nju je maltretirao, kako mu to nije palo na pamet kad je tebe krivio?

Ana: Pa ne znam, to sam mu i ja govorila. Da nam je obema od života napravio pakao. Da je on kriv za sve. Valjda je poremećen, šta ja znam.. Zato se i plašim toliko.

Nora: I, šta ćeš sad? Je l' imaš dovoljno novca da ponovo kreneš ispočetka?

Minut tišine. Dva minuta. Novac je najmanji problem. Uvek je umela sa novcem. Koliko god zaradila, pola bi sačuvala. Bila je pravi ekonomista, što je čudno za jednog umetnika, a u stvari konobaricu. Na dane dobrog raspoloženja, bila je ljubazna prema mušterijama, što je za njih bilo iznenađenje i samim tim su joj davali veliki bakšiš. Sav taj bakšiš stavljala je sa strane. Imala je sve što joj je potrebno i živela je skromno. Plus, čuvala je novac od prodaje slika koje je slikala u slobodno vreme. Nije želela da ostane bez „plana B". Uvek ga je imala. Samo... nije znala.

Osećala je da je vreme da se suoči sa njim. Ali strah od njega bio je veći. Pošto je starija, a već je menjala sve.. Kako bi sada podnela promenu? Šta bi uradila sa Benom? Ne može samo da ga ostavi.. Nora nije bila nešto preterano vezana za njega, a i pored svog psa, nije imala mesta još za jednog velikog dobermana. Niti su se oni slagali.

Par sati kasnije, kako se Anino zdravstveno stanje malo smirilo, Nora ju je napustila. Ostavila ju je samu sa svojim mislima. Pružila joj je utehu. Snažan zagrljaj. Ali to nije bilo dovoljno da je u potpunosti umiri. Na Ani je sada bila velika i teška odluka. Narednih par dana će provesti u razmišljanju. Krajnje pitanje je: Da li će ovaj put pobeći od straha, ili će se ipak suočiti sa njime?