Opraštam ti

A V G U S T, 28.

Jutro je svanulo. Alarm je zvonio, pet sati, a Anina smena počinjala je u 6. „Pola sata da se spremim, pola da stignem do tamo" pomislila je, još samo da je njeno telo poslušalo prvi alarm. Kao i uvek, kasni. U žurbi je zaboravila torbicu, u torbici joj je ostala mesečna karta i novčanik, tako da je morala ići auto-nogama. Stigavši na posao nije stigla ni da poželi dobro jutro gazdarici kafića (nije ni želela) a već ju je dočekao promukao glas i zanovetanje od ranog jutra. „Koji je izgovor ovaj put?" rekla je gazdarica.

„Ja, am, zaboravila sam torbicu u kojoj mi je mesečna i novčanik kod kuće i morala sam peške..." – dobro poznat odgovor. Gazdarica joj je na to samo drsko odgovorila da se presvuče u uniformu. Kako je dan odmicao tako su porudžbine sve više i više ličile jedna na drugu. Kafa sa šlagom, dve kašike šećera, hladni nes, topli nes za poneti, espresso... Porudžbine koje su Ani budile gađenje. Njen stav je bio da kafa treba i mora biti jaka, crna i gorka, da posluži svrsi – razbuđivanju. Ako ti se pije nešto slatko, popij čokoladno mleko. Oko 11 iznenadila ju je jedna porudžbina, a još više osoba koja ju je podnela. Neznanac sa crnom kosom i zelenim očima kao kakva reka, prišao je i naručio gorku crnu kafu, i nervozno seo za separe do prozora. Iz svoje crne torbe izvukao je skice. Umetnik, reklo bi se na prvi pogled. Tako je i bilo. Skice koje je izvlačio presijavale su se, iako su bile tamnih i smelih boja. Uglavnom su bele papire koje je nervozno izvlačio iz torbe krasili portreti veoma tužnih žena. Suze i raščupana kosa videli su se od šanka do njegovog separea, i to je jedino što je Ana mogla da primeti. Zabunjena, prišla je da dostavi narudžbinu tajnovitom i misterioznom momku. Ali na putu do njegovog mesta naletela je na gazdaricu i isprskala sebe i sve oko sebe crnom gorkom kafom. Vrela kafa uništila je savršeno belu kecelju. „Može li ovaj dan biti gori?" pomislila je. Kako izazoveš život, tako i dobiješ. U naletu besa bacila je pogled na neznanca u separeu. Počeo je da se smeje i tek to je Anu bacilo u nevericu. Da li je moguće da neko može imati toliko bele zube a da pije crnu kafu?! Bilo je nešto čudno u tom dečku, ali nije znala šta. Osećala je kao da ga poznaje već dugo, dugo. Bio je onaj tip momaka koje su sve devojke poznavale, iz loših priča. Nikad iz dobrih, jer najbolji nikad nisu bili za Anu. U žurbi, požurila je do toaleta da se presvuče i skine sa sebe uflekanu i još uvek vrelu kecelju. U povratku iz toaleta primetila je da momak više nije bio u separeu. Upitala je koleginicu da li je otišao, na šta je ona samo klimnula glavom. „Platio je kafu, kao i tvoju novu kecelju" dodala je.

Zar je moguće? Pa kecelja se može oprati, kome bi to palo na pamet. Ostatak dana ga nije videla, kao ni sutradan, ni dan posle toga. Nije mu znala ni ime, a ostavio je takav utisak na nju. Kao da je bila obeležena njegovim osmehom. Obeležena njegovim pogledom. Kao da je to bila ljubav na prvi pogled. Ali Ana nije verovala u to. Nije verovala u bajke, kao ni u prazne priče. Sumnjala je da prava ljubav uopšte i postoji. Ako sve postoji za svakoga, šta nas onda čini različitim?

Dan se polako završavao, kao i njena volja za radom, a povećavala se volja za spavanjem. Već je bilo veče kada je zatvorila radnju i pošla kući. Prisetila se da je zaboravila mesečnu u torbici, i morala je da se vrati kao što je i došla na posao – auto-nogama. Prolazeći kroz mračne ulice, vraćala joj se jedna slika iz detinjstva kroz misli, što se nije dešavalo često. Jedna scena iz teškog trenutka. Trenutka njene slabosti. Trenutka kad je postala svesna svoje nemoći i slabosti, bola. Prisetila se slike svog oca. I tad joj je sinulo.

Misteriozni dečko imao je izraženu kockastu vilicu, kao što je imao njen otac.