Opraštam ti

Septembar, 2.

Pet dana kasnije...

Prolazile su dane i noći. A počinjala je septembarska školska euforija i počinjali su školski dani. Što je značilo za Anu samo jedno. GUŽVA. Najviše na svetu od svega Ana nije volela septembar. Neodlučna deca koja non-stop menjaju svoje porudžbine, ne znaju šta da jedu, piju i prave veliku gužvu i buku u kafiću u kom je radila. Tako je svanulo drugo septembarsko jutro. Ana je opet kasnila na posao. Užurbana zavezala je svoju dugu crnu kosu, stavila malo maskare na duge trepavice, uzela torbu i pošla na stanicu. Na svu sreću, stigla je u poslednjem trenutku. Autobusom je stigla na posao i nije imala vremena za gubljenje. Stavila je svoju novu kecelju oko struka i počela ljubazno da uslužuje neodlučne mušterije. Kako je vreme odmicalo, tako je nestajalo Anino strpljenje. Dvadeset neodlučnih mušterija kasnije Ani je prekipelo. Od jedne kafe, do druge, treće pa pete, neobzirna devojka menjala je svoju porudžbinu i time nanosila Ani veliku dozu nervoze i budila je njenu drskost. Moglo bi se čak i reći iz inata. Već je ceo kafić video koliko se iznervirala, a nekim čudom njima je to bilo simpatično, pa su se smejali, što je učinilo Anu još nervoznijom. Kada je devojka dobila svoju finalnu porudžbinu, nasmejala joj se pakosno i rekla Ani: „Eto vidiš da si izdržala, test živaca – potvrdan." Na šta je Ana počela da zamišlja scenu kako je golim rukama davi u crnoj kafi, ali samo se nasmešila jer joj dodatni problemi nisu bili potrebni. Ne gledajući u sledeću mušteriju, rekla je „Izvolite." „Crnu gorku kafu molim." – shvatila je. Gospodin oštra vilica vratio se u njen kafić. „Ovo je pravo osveženje, stiže odmah." – dodala je. Kada je donosila kafu do njegovog separea gde se smestio gospodin misteriozni, poprilično ju je iznenadio njegov gest. Pružio je svoju mišićavu ruku i predstavio se. Rekao je da se zove Džon. I tako je pružila ruku i rekla svoje ime, zbunjeno, ali uspela je čak i da se zahvali na kecelji. „Nema na čemu, bilo mi je žao da tako lepa devojka započne dan na tako ružan način." – dodao je. Samo se nasmejala i produžila do drugog stola da usluži drugu mušteriju. Naredna dva sata koliko je Džon bio u kafiću, svaki put kada bi se okrenula ka njemu, zatekla bi njega kako crta i gleda u nju. Obuzela bi je velika spokojnost ali u isto vreme veliki strah u kostima. Nije znala šta to znači. Za Anu dan se završio ranije. Odlučila je da ostatak dana provede u parku sa svojim psom Benom. Tom velikom dobermanu bila je potrebna šetnja. Spakovala je svoju omiljenu knjigu u torbu, uzela je povodac i pošla ka najbližem parku. Kada je našla odgovarajuću klupu, pustila je Bena sa povoca i izvadila je knjigu. I tako je počela da čita. Narednih pola sata sedela je sama. U miru i tišini konačno je pronašla vreme da se opusti i „izduva" glavu. Samo što se okrenula da potraži Bena, nepoznati čovek počeo je da trči ka njenoj klupi. Vikao je nerazumne reči a njegove ruke imale su neartikulisane pokrete što je u Ani izazvalo još veći strah. Zakopana u mestu, nije znala šta da radi, bila je tako uplašena. Nepoznati čovek izgleda da je bio psihički oboleo. A Anina komunikacija sa ljudima nikad nije bila na nivou na kom bi trebala biti. Uplašena i sama, nije mogla da smisli svoj sledeći korak dok se nepoznati čovek vrteo oko njene klupe. Samo je zgrčeno sedela i gledala u njega. Par minuta kasnije, ugledala je Džona. I to sa Benom. Kako je Džon prilazio klupi sa njenim psom, pas je bio sve glasniji (lajao je na nepoznatog čoveka) a čovek je postajao sve tiši. I kada su se skroz približili klupi, čovek se skroz smirio, utišao i nastavio svojim putem.

„Kako si znao da je to moj pas?" upitala je Ana Džona.

„Ličiš na nekog kome treba veliki čuvar."

„Samo ličim," dodala je „ozbiljno te pitam."

„De, de, opusti se, video sam te sa njim kada si dolazila u park, a kada sam video beskućnika kako igra pored tebe, pomislio sam da bi ti dobro došla podrška, pa sam ga doveo."

„Hvala ti, ali da mi je trebala podrška, viknula bih ga sama." Rekla je u nervoznom tonu. Nije joj se uopšte dopalo to što joj je pročitao misli. A Ani Ben uopšte nije pao na pamet. Samo što su se upoznali, a Džon se pravi kao da je već poznaje. Baš on zna da li je ona plašljiva ili nervozna, uplašena ili možda zadivljena bolestima ljudskog uma, ne u pozitivnom smislu ali ipak. No, nije smela da prizna sebi da je bio u pravu. Tako je naučila. Tako je napravila šablon po kojem je komunicirala sa ljudima. Drsko, kratko i jasno. Pa će ranije otići. Jer svakako će otići. A što duže ostanu, to će boleti jače jednom kada odu.

Nije je upitao da li je klupa zauzeta. Znao je da nije. Posmatrao ju je i video je da bi joj dobro došlo društvo, ali nije znao zašto se opire. Možda ni ona nije znala, možda nije želela da prizna, a možda je sve bilo kristalno jasno. Seo je pored nje i Bena, i u vazduhu se osetila tenzija, koju je on pokušavao da smanji neobaveznim razgovorima. Još uvek nepopustljiva, nije pokazivala znake aktivne komunikacije. Gledala je okolo, u kuće pored puta, u drveće, u druge parove i u stazu ispred nje. Svuda osim u njegove oči. Znala je da ako ga pogleda da će se zagledati u te sjajne oči zelenkaste boje. Ali nije uspela da se suzdrži. I kada je pogledala, ugledala je da nisu cele zelene i samo zelene. Prelivale su se i žuta i plava i braon boja. Najlepše oči koje je Ana ikad videla. Nervozno odlučila je da je vreme da pođe kući. Već je Sunce počelo da zalazi. „Je l ti treba pratnja do kuće? Nemam obaveze trenutno a i vrlo je moguće da se onaj beskućnik vrati, pa da budeš sigurna." rekao je Džon. „Imam Bena i živim blizu, ne treba mi pratnja. Hvala." Brzo je odgovorila i vratila knjigu u torbu, zakačila povodac za Benovu ogrlicu. Okrenula se, osmehnula i pošla. „Vidimo se u kafiću!" doviknuo je Džon. Ali Ana ništa nije odgovorila, pravila se da nije čula.

Kasnije te večeri, odlučila je da je vreme da se podseti starih uspomena. Ne lepih, ali ipak uspomena. Izvadila je stari porodični album. Jedine uspomene koje je imala bile su fotografije i stara muzička kutija njene majke koja je takođe bila umetnica u svojoj mladosti. Svirala je gitaru i klavir. Imala je glas anđela. Vraćala su se sećanja. Sredina noći. Otac pijan dolazi kući. Ana ušuškana u krevetu u svojoj sobi, majka ulazi na vrata i pušta joj muzičku kutiju kako uspavana devojčica ne bi čula svađu koja je sledila. Iako je čula svaku ružnu reč koju bi otac uputio njenoj majci, mnogo joj je značila majčina briga za nju. Trudila se da joj pruži što bezbrižnije detinjstvo, iako je to bila nemoguća misija. Iako je na kraju odustala.

Anin dan se polako završavao, njena osećanja su se polako budila. Tu noć zaspala je sa suzama u očima.