Opraštam ti

22. SEPTEMBAR

Od kako je provela prvu noć kod Džona, čuli su se svaki dan, proveravao je njeno zdravlje, dolazio je u kafić. Ali manje-više Ana je još uvek imala noćne more, budila se u pet ujutru, u samu zoru, u suzama, vrišteći. Nije joj bilo lako ovih pet dana, razne misli vrtele su se još uvek. Skoro svaki put kada je otvarala poštansko sanduče, pronalazila je jeziva pisma nepoznatog autora. Ali bilo joj je već jasno da to ne može biti niko drugi nego Denis, njen otac. I tako je sada pažljivim korakom koračala prema svom žutom sandučetu u hodniku zgrade. Još jedno pismo. Bela koverta. Požurila je ka svom stanu, zaključala se i u njoj se probudio osećaj koji je žario celim njenim telom kao vatra. Neizvesnost? Strah? Hrabrost? Radoznalost? Nije znala. Nije mogla da definiše ovaj osećaj. Otvorila ga je, a na njemu je pisalo: „Želim da razgovaramo." Kobne misli počele su da se vrte i prepiru. Pre svega, zašto sad? Pa onda, o čemu? Pa treće, nemaš prava da želiš! I četvrto, ali nimalo najmanje važno, da li ja želim? Taj dan javila je gazdarici da će uzeti slobodan dan. Nije mogla da se prepire sa još jednom pijanom mušterijom, bilo bi joj previše. A s obzirom na svoje zdravstveno stanje, ovo je bila pametna odluka. Gazdarica se u početku nećkala, da bi ispala važna, ali znala je da Ana nije zvala da bi pitala i tražila slobodan dan, već je samo zvala da je obavesti da neće doći na posao. Nije bilo mesta za raspravu i Ana je nakon svoje izjave odmah prekinula slušalicu. Nedugo zatim, telefon je zazvonio. Mrtva tišina. Ako joj je pronašao adresu, da li joj zna i broj? I gde radi? I sa kim se viđa? Neizvesnost je bila sve veća i veća. Skupila je snage da se javi, kad ono...

„Dobar dan gospođo Ana. Da li ste za večeru večeras u 7, moram da vam se odužim jer sam prodao sve slike na kojima si mi bila model?" rekao je poznat glas. HVALA BOGU. Samo je to pomislila, a zatim se nasmejala.

Odgovorila je: „Gospodine Džon, rado bih izašla sa vama. Da li je ovo poziv na sastanak?" – rekla je nervoznim tonom tinejdžerke od petnaest godina.

Džon: Provalila si me. Pokupim te u 7. Idemo na neko fensi mesto, obuj udobne cipele.

Nasmešila se, kao da je u stomaku osetila zoološki vrt. Vreme provedeno sa njim u ovih par nedelja, bilo je najlepše vreme koje je ona imala u celom životu. Imali su sličan ukus za muziku, za filmove. Pričali bi satima, do kasno u noć o nekim sasvim nebitnim i bitnim stvarima. Nesebično je sa njom delio snove, a ona delove prošlosti. I polako, slagali su se kao puzle. Bez ijedne greške. Kada sa nekim provedeš toliko vremena svaki dan zajedno, nemoguće je da se u tebi ne probude određena osećanja. Iako je strah bio dosta velik, njena zaljubljenost bivala je sve veća. Kao da je to postalo nešto najnormalnije, svi oko njih su videli kako je Džon zaljubljeno gleda. Nije ga držala na distanci, već je on čekao savršeni trenutak. Možda previše savršen. Da li savršeni trenuci postoje, ili ih mi stvaramo? Nije se obazirala na to, trudila se da uživa u svakom trenutku najviše što je mogla. Tenzija je bila sve veća i veća. Odlučila je da ovaj dan posveti spremanju kuće, kad već ima slobodno da ga ne potroši ne radeći ništa. Brisala je prašinu, usisavala, oprala prozore, pospremila orman, i kad je pogledala na sat bilo je već pet sati. Vreme za spremanje je počelo da otkucava. Nakon što se istuširala, obukla je nebo plavu haljinu sa V-izrezom. Haljina je bila pristojna, elegantna, a dužina je bila malo iznad kolena. Da ostane zavodljiva, a ipak dama. Rukavi nisu postojali, bila je na debele brtele, u gornjem delu uska, a od struka nadole je padala. Onda joj je palo na pamet, zašto joj je Džon rekao da obuje udobne cipele? Mora da se šalio. Obula je bele sandale na štiklu, sa providnim cirkonima kao detaljem. Stavila je svoj srebrni sat, srebrne minđuše, a svoju dugu crnu kosu podigla je u neobaveznu punđu, previše je toplo bilo da bi je pustila. Začulo se zvonce na vratima. Oglasio se Džon, jer zna koliko se Ana plaši stranaca na vratima. Kada je otvorila vrata, ostao je bez teksta. Bila je bez preterivanja u svom najlepšem izdanju. Ostao je bez komplimenata, jer samim pogledom Ana je „upecala" najlepše komplimente sveta iz Džonovih zelenih očiju. Pozdravili su se, zatim krenuli u šetnju ka mestu iznenađenja.

Ana: I, gde idemo?

Džon: To je iznenađenje... Ali, kakve su to štikletine čoveče, kako ćeš igrati u tome?

Ana: ŠTA? Idemo da igramo? Zašto mi nisi rekao? Ma udobne su ovo cipele, ne brini.

A u glavi mislila je sledeće: ZAŠTO NISI POSLUŠALA ČOVEKA I OBUKLA SE LEŽERNIJE MALO, SAD ĆE TI NOGE OTPASTI JER SI OBULA ŠTIKLE KOJE NISI NI JEDNOM DO SAD. TAKO TI I TREBA KAD NE SLUŠAŠ. GLUPAČO.

Nasmejala se samoj sebi.

Džon: Haha, kako ti kažeš. Ako će ti biti dobre za tango, ja se ne bunim. Ali nema sedenja. Moramo da istrošimo energiju da bismo imali mesta u stomaku za restoran u koji te vodim posle. Inače, od sada si moja muza, sve slike su se prodale u iznenađujućem roku, samo pet dana... Ne mogu da verujem da se toliko ljudi sviđa moj rad.. Mislim, zapravo jedan čovek je kupio sve slike, ali ipak čoveče..

Čekaj, šta? Jedan čovek... Sve Anine slike. Na kojima ona pozira. Ana. Ne, smiri se. Nema para da sebe izdržava da jede i živi normalno, nemoguće je da sada ima novca da kupi sve slike na kojima si ti. Umišljaš. Prestani. Diši zaboga, ne zaboravi da dišeš. Biće sve u redu, nije mogao to biti on. Govorila je sebi ali bez svrhe, već se unervozila, a on je to primetio, i znao je tačno šta je u pitanju.

Džon: Hej, ne brini, nije on. Pažljivo biram svoje kupce. Jedna galerija na drugom kontinentu je u pitanju, negde u Evropi. Rekao sam ti da ću paziti na tebe.

Oraspoložila se.

Ušli su u neku zgradu u glavnoj ulici, nedaleko od njenog kafića. Svaki dan je prolazila tuda, ali nikad nije ulazila, a zanimalo je šta se tu nalazi. Časovi tanga. Eto šta. Desetak parova premalo se za čas, i tad su ušli i njih dvoje. Naredna dva sata, učili su tango. Plesali jedno uz drugo, a Anina lepršava haljina bila je pun pogodak. Nakon što se čas završio, krenuli su ka restoranu. Naručili su belo vino, piletinu u nekom fensi sosu i salatu. U restoranu svirala je violina. Sve je bilo kao iz filma, pomalo otrcano i romantično, a to nije bilo u Aninom fazonu. Ali joj je prijalo. Osećala se kao princeza i kao da su sve oči gledale nju, a ona je gledala samo jedne zelene. Džon je bio uveren u to, da su je svi gledali od trenutka kad su ušetali u restoran. Bio je tako ponosan što je ona izabrala da svoje veče podeli sa njim, iako se iskreno jako plašio da će ga odbiti, da ne bi ugrozila prijateljstvo. Nakon divne i ukusne večere, podelili su desert. Pričali su već satima, iako im je vreme letelo, već je bilo jako kasno. Otpratio ju je do zgrade, poljubio u obraz i krenuo svojim putem. Odjednom je počeo da duva jak vetar, kao da je bio nagoveštaj za oluju, za nešto loše. Iako je dan bio pretežno sunčan, sada je već nebo bio oblačno i tmurno.

Kada je ušla u stan, pospremila je šminku koja joj je ostala na stolu, okupala se i spremila za spavanje, legla je u krevet i uzela da čita svoju omiljenu knjigu koju je već bezbroj puta pročitala. Ta knjiga pružala joj je mir. Odjednom, Ben se jako uznemirio. Pomislila je da on oseća nevreme, pa da je zbog toga počeo ubrzano da diše i da se šeta po stanu. Nakon sat vremena čitanja, pozvala je Bena da se ušuška sa njom u krevetu i da konačno utonu u san. Ali Ben je još uvek bio nemiran.

Zatim je počeo da laje na vrata. Ana se poprilično uplašila, pokušavala je da ga smiri. Ali je onda počelo lupanje. Sa druge stranevrata, iz hodnika zgrade. Čekala je da se Džon oglasi, ali se on nije oglašavao. Lupanje je postajalo sve jače i jače, a Anina majica je gotovo bila skroz mokra od hladnog znoja koji ju je obgrlio. Ben je počeo još jače da laje, kako se zvuk lupanja u vrata sve više pojačavao.

Nije se oglašavala, nije disala. Čekala je da čuje davno poznat glas. Ako nije Džon, nije Nora, ko bi mogao biti? Prošla joj je jeza kroz celo telo. Bilo joj je jasno.

Pronašao ju je.

„Ana! Ana! Izađi da razgovaramo! Imam nešto da ti kažem!" vikao je svom snagom promukao i pijan glas.

Ovaj glas probudio je strah i ružna sećanja u Ani. Počela je da plače, ali još uvek nije ništa govorila. Kao da je sva snaga napustila njeno telo, ponovo je imala napad. Nakon desetak minuta stanari tj. Anine komšije pretili su nasilniku na vratima da ućuti i izađe iz zgrade, što on naravno nije hteo da uradi. Ali, nije imao izbora. Pripretili su mu da ukoliko ne izađe, zvaće policiju. Tada je otišao.

A Ana... ležala je u krevetu, u nepomičnom stanju, sa Benom u krilu.

Zašto je baš sad došao?