Dorti

Putovanje

Dorti u rukama vrtela tanku, drvenu olovku, pokušavajući da se usresredi na knjigu koja se lažeala ispred nje. Ali nise uspevalo. Njene misli su išle la svemu osim ka napisanim rečenicama koje treba zapamtiti. Ali, ko može pamtiti činjenice i formule, kada ptaktično proživljava situacije za koje većina ljudi smatra da su moguće samo u knjigama. Zato, ona je živi dokaz da je sve moguće.

Ali i pored toga, postoje i faktori koji je iz dana u dan sve više izjedaju, polako i neprimetno, pa svakim danom postaje sve svesnija surove strane svog, drugima nezamislivog, života. Glasići koji je upućuju na to da nije sve toliko bajno, i da će uskoro doživeti i najveći zaplet knjige svog života. Glasić koji je podseća  na ono što se mora desiti, postavlja pitanja i priseća se da predstojeća bitka ne odećava dobar ishod. Dugi niz noći je provela bez sna, u uglu svoje sobe pokušavajući da reši barem jednu od stozinu zagonetki koje su joj se vrtele u glavi. Da ukloni bar jednu smetnju na putu za konačni cilj. Istinu.

Zapostavila je svoje hobije, učenje, iako je u školi dobro prolazila samo sa predavanjima koje je marjlivo slušala. Sa Melanijom je provodila dosta vremena, iako su to vreme uglavnom provodile u biblioteci pod izgovorom da Dorti radi "istorijisko istraživanje za dodatnu ocenu". Ne retko bi im se i Aleksa pridruživao donoseći neke informacije "koje bi mogle biti od koristi" iako je više vremena provodio kod svoje kuće, pokušavajući da ubedi majku da nije poludeo.

***

"Stvarno ne mogu više!"

Rekao je jednom prilikom, vežbajući na polju.

"Ne razumem. Može da poveruje da ju je sam vrag oteo, a ne meni, da imam dar."

Ljuto je pričao bacajući oštar nalet vetra na jedno stablo, koje potom pade uz snažan tresak. Samo tog dana je oborio toliko stabala, da je sam napravio stazu od zapuštene kuće do polja. Iako skoro nevidljivu, jer su je prekrivale guste krošnje drveća okolo, bilo je dovoljno da može da se prođe bez zaobilaženja stabala. Osim što su pala stabla idalje ležala na zemlji pored staze.

"Pusti to. Shvatiće jednom. Ali mislim da je za sada najbolje da niko od njih ne zna."

Rekla je Dorti odmarajući ispod ktošnje Velikog Hrasta, malo dalje.

***

Vreme polako prolazi. Nakon bezuspešne potrage za bilo kakvim tragom koji bi ih mogao uputiti, ako ništa gde dalje da traže, preostalo je jedno jedino rešenje. A sutra će ga izjasniti i Aleksi. Sada može samo da čeka, i da pokuša da se ustrsredi na "normalnu" stranu svog života.

Sutradan, posle zadnjeg časa, Dorti i Aleksa du se našli u parku iza škole. Hodali su dugačkim puteljkom, i konačno Dorti reče.

"Znaš, dosta smo tražili."

Rakla je blago snuždeno, svesna da je neprospavane noći uzalud trošila.

"Zato moramo da odemo do... Moje bake"

Zastane, a Aleksa produži malo pa stane naspram nje, podigavši jednu obrvu.

"Zar nije ona u ludnici?"

"Ne moraš do baš da naglašavaš, znaš"

Rekla je, pomalo ljuto, pa joj je glas neočekivano pukao pri poslednjim rečima. Nije podnosila nepravdu. Znala je da njena baka nije zaslužila da je odvedu u tu surovu ustanovu, ali oni, ljudi, inad neće razumeti koliko su istinite njene reči tada bile. A Aleksa, iznenađen njenom reakcijom, pomerio se korak unazad.

"Izvini. Nisam želeo da te pogodim u živac."

"Samo... Ti ne razumeš... ona je bila jedina koja je tačno znala šta se dešava i sa kojom sam mogla da razgovaram otvoreno o svemu... Do tog dana."

"Hej, nemoj da brineš. Uskoro ćeš je ponovo vedeti."

Rekao je stavljajući ruke na njena ramena, a zatim je poviče u snažan medveđi zagrljaj. Uzvratila je zagrljaj, setivši se da je on na neki način preuzeo tu ulogu. Sa njim, mogla je da priča o svemu, a on će uvek biti uz nju.

"Vau, ti baš znaš da utešiš osobu"

Rekla je sa određenom dozom šaljivosti.

" Znam, znam"

Rekao je istim tonom, na šta se Dorti blago nasmejala. Bilo joj je drago što ga je imala u životu. Opet, bili su potpuno slični jedno drugome. Blagi povetarac joj je mrsio kosu, a ona se sećala one svetle strane ovog svog neobičnog života. Odvojili su se nakon par trenitaka, uz Aleksove pomalo oštre reči, koje je svejedno rekao što je blaže mogao.

"Krećemo za dva dana. Ja ću se pobrinuti za prevoz, smeštaj, izostanke i tako to.. Ti se samo pobrini  za svog tatu. Treba nam dobra dva dana vožnje i..."

"Imaš vozačku?"

Pitala je Dorti pomalo iznenađeno, nakrivivši glavu.

"Da, imam. Zašto je to čudno?"

"Nema veze... nastavi molim te..."

Rekla je primetivši da je on upotpunosti ozbiljan. Pričao je, ili bolje rečeno mislio na glas, smišljajuči svaku pojedinost njihovog predstojećeg puta. Iako ga je tek pola slušala, Dorti je takođe iznenadilo koliko on zapravo zna o putevima koji vode ka njenom rodnom gradu. Verovatno je istražio sve, pokušavajući da pronađe nekakav trag ili nagoveštaj gde dalje trebaju poći.

Došli su tako i do Dortine zgrade gotovo ne primetivši te poznate spratove koji su se uzdizali do poprilično velikih visina. Hodali su samo tren, činilo se. Aleksa zadubljen u formiranje plana, a Dorti u svoje uvrnute misli koje su se kretale od škole, života u žavičaju, pa do predstojeće bitke, to jest' svih mogićij ishoda. Želela je da misli samo pozitivno, ali njena glava ju je uporno vodila ka onom mračnom delu, gde će , u najgorem slučaju, zlo zavladati svetom. Bila je svesna svoje dramatičnosti, ali to je baš i nije potresalo. Moguće je, zar ne? govorila je sebi.

Ušla je u stan, sa namerom da odmah sredi taj odlazak sa svojim ocem, iako je znala da bi trebalo da barem malko zamaskira istinu. Zatekla ga je ,kao i uvek, za trpezariskim stolom, uz neku jednostavni večeru kupljeni već gotovu. Nije gubila verme, nego je odmah pokušala da mu proda unapred spremnu priču.

"Profesorka geografije nas vodi na nedelju dana. Sve je sređeno, to je neki tip praktičnog vežbanja za takmičenje, znaš."

Rekla je, sakrivši osećaj krivice pošto laže sopstvenog oca. On se premišljao, verovatno da li da je još malo ispita, ali je Dorti imala već sve odgovore.

"A šta bi trebalo da radite tamo?"

"Istraživaćemo stene i obilaziti pećine... Znaš već... Stalaktiti i tako to..."

Nastavio je da je ispituje, a Dorti je odgovarala bez premišnjanja.

"Dobro. Možeš da ideš. Pa, bolje da se spremiš"

"Hvala, tata!"

Rekla je uzbuđeno. Sve što sada treba da uradi jeste da se spakuje. Dva dana i kreće nazad u svoje rodno mesto. Tada joj se nešto prevrnulo u stomaku.

A/N
Kasnim... znam....
Pa, uživajte, ostavite vote i komentar, a novi nastavak izlazi za 4/5 dana po rasporedu :))))
Takođe, hvala vam za 300+ pratilaca, i prešli smo 500 pregleda na knjizi!!

PS. Izvinite zbog grešaka u pravopisu:)