Dorti

Vrt detinstva

Sledećeg jutra, kada se Dorti probudila, stvari su već bile odnete a spolja je čuo glasan zvuk zatvaranja gepeka. Pogledala je kroz prozor primetivši Aleksu na parkingu. Nedugo zatim, on se pojavio na vratima:

"Spremna"

"Idemo"

***

Usledila je mirna vožnja, koliko je mogla biti uz glasnu muziku koju je Aleksa neprestalno menjao sa ciljem da nađe "tu jednu pesmu koja će ga ubaciti u raspoloženje za put".

U tako proteklom vremenu stigoše i do Dortine kuće. Bila je to poprilično starinska kuća, kao i ostale u kraju. Imala je bledu fasadu, sa jedne strana potpuno obraslu biljkama, jarko crveni krov i prostranu baštu.

Volela je tu baštu. Zapravo,cela porodica ju je volela. Leti, bila je prepuna šarenog cveća i često bi tu provodila dane, kao i noći bezbrižno se klateći u ljuljašci od kanapa. Zimi bi sneg i mraz obrazovali pravu malu čarobnu zemlju. Zemlju gde su zimzelene biljke koje su ličile na minijaturnu prašumu, a umesto mora su se talasali brežuljci pokriveni snegom.

Za sadašnju Dorti, Dorti pre deset godina imala je savršen život. Tajno je priželjkivala da može da se vrati kroz vreme i kaže sebi "Pamti svaki trenutak ovde... Nedostajaće ti..." ali je tu želju potiskivala činjenicom da šestogodišnja ona ne bi razumela taj bol dok ga ne preživi. Izgubiti člana porodice je veliki bol. Izgubiti sebe još veći. Nije mogla da kaže da posle kiše ne dođe sunce. Ipak, posle svega, tu je Aleksa, prijatelj koji je prošao isto, koji je razume i ne osuđuje, uglavnom prijatelj kojeg je samo mogla da poželi. A tu je i Melanija, koja pokušava da je razume, ali prihvata da neke tajne moraje ostati tajne. Oni su bili tu za nju i osećala je da će tako i ostati.

Njeni dani depresije su iza nje. Ali su blizu. Dišu joj za vratom, prate svaki njen korak. U plućima joj se još skuplja onaj grozan osećaj koji joj govori da ne pripada ovde, osećaj koji joj neda da diše. Kao mračna silueta ne čeka što je samo ona mogla smisliti, koja bi joj šaputala na uvo i uvlačila se unutar njenih zidova usled i najmanjeg trenutka njihove slabosti. Korak po korak, Dorti ide dalje ali i ono ide de za njom. Kao crni vel koji nije mogla da skine sa sebe, kao da je ono deo nje same. A možda i jeste? Svejedno, ona to nije mogla da zna. Znala je samo da će još dugo ostati na ovoj ivici između dva sveta, između najmračnije noći i beskrajne livade okupane suncem. A ona je stajala tu, ni tamo ni amo, pokušavavajući da zakorači na onu bolju stranu. Ipak, nešto ju je vuklo, neretko saplitalo. Prošlost. Prošlost ju je bacala u ruke onoga. Borila se, ali niko ne može pobediti svaku borbu.

Ipak, evo je ispred mesta koje je baca u reku uspomena i sećanja, pa ona ipak pliva. Ipak govori sebi "To je prošlo. Nema ga više." I nekako uspeva da ostane smirena. Udiše duboko i šapatom govori svom prijatelju.

"Idemo"

Aleksa za trenutak baci pogled pokušavajući da razume šta se dešava unutar njene glave, ali te barijere su skoro neprobojne.

Polako koračaju ka tremu, uz par stepenica, pa posežu za drvenim ulaznim vratima. Pred njima se sada prostire dugačak hodnik. Kada uđu, Aleksa primećuje da hodnik i nije tako dugačak. Ima svega desetak metara u dužini, a na samom kraje se nalazi prolaz u, verovatno, dnevnu sobu.

"Pa... Dobrodošao." Tišinu je prekinuo Dortin glas "Osećaj se kao kod kuće. Vau... ovo mesto izgleda malo..."

"Zapušteno?" Nastavio je Aleksa. A onda je primetio Dortin Ne moraš to da naglašavaš pogled i promrmljao izvinjenje.