Dorti

Kakvo iznenađenje...

Oboma se pogled zaustavio na istim, nažvrljanim rečima, koje su tumačili plako, ali sigurno, prikovanim pogledima kao da bi ih strefio grom, samo da se pomere. Iz rečenice u rečenicu, zabrinutost i strah suih je sve više obuzimali.

Tempestas i Breze,

Dugo je prošlo od našeg zadnjeg sukoba. Iako se bura među nama smirila, nikad nisam prestao pa planiram ovu zadnju borbu. Verujte mi, ubrzo će se sve okončati. Pretpostavljam da ste svesni da već posedujem darove vaše braće i sestre, ali vi ste mi već vekovima predstavljali problem. Da pređem na stvar. Ka mpžda jesam oličenje zla, jedno od najvećih, ali sam častan za razliku od drugih. Želim čistu i pravednu borbu. Dajem vam šest meseci da se spremite. Na ovaj dan za šest meseci, tačno u ponoć na poljani. Tada će mo raščistiti sve.

Malu

Sa završetkom pisma, na Dorti i Aleksi ostalo je par pitanja. Ko su Tempestas i Breze? Postoji li još potomaka vetra? Šta će se okončati? Samo jedno su znali. Imaju šest meseci da se spreme. Pa šta se desi.

Ali kako on poseduje darove? Po legendi, tri preostala dara su nestala u sukobu braće, u kome je i jedna sestra nastradala. Puno toga ima da se reši. A samo šest meseci.

Kako su minuti prolazili, dvoje prijatelja su ćutke gledali u hartiju, kad ih iz transa probudi neobičan vibrirajući zvuk. Dorti se osvrnu oko sebe, trežeći izvor zvuka, posle čega se seti telefona u svom džepu. Nesigurno ga je izvadila iz džepa vidno preplašena osobe koja je zove. Na njenu sreću, bila je to samo Melanija.

"Halo?"

Javila se sa olakšanjem.

"Gde si ti? Čekam te ispred zgrede evo već dvadeset minuta."

"Izvini.. Sa Aleksom sam na..."

"Kakvi iznenađenje! Već si ve treći put ispalila zbog njega. Znaš, ne moraš da dolaziš. Ostani sa njim i tim.... tajnama."

Prekinula ju je prijateljica i spustila slušalicu. Po njenom glasu, Dorti je zaključila da nije ljuta bila je samo razočarana. Morala je nešto preduzeti. Odlučna u svojoj nameri, uzela je svoj bicikl spremna da otkrije sve tajne jednoj od retkih osoba kojoj je verovala za ovako kratko vreme njihovog poznanstva.

"Gde ideš?"

Prekinuo ju je Aleksov blago promukli glas.

"Da sačuvam svoju prijateljicu. Rećiću joj sve"

Odlučno je izjasnila svoje namere.

"I misliš da je to pametno? Šta ako Malu nešto njoj uradi?"

Par sekundi joj je trebalo da razmisli i donese konačnu odluku. Za tih par sekundi joj je svašta proletelo kroz glavu. Oči su joj postajale vlažne, i staklene, kao sto malih sunca kone joj igraju po beonjačama. Trudila se da ne pusti ni jedno od malih sunaca da napusti njeno oko i pređe joj preko lica. Koliko god je bolelo, ona nastoji da uradi pravu stvar.

"Upravu si. Ne mogu da rizikujem da je neko povredi. Čak iako to znači da moram da se potpuno udaljim od nje."

Videvši tugu koja je obuzimala njeno lice i njen glas, Aleksa joj pohita u zagrljaj. Smestio je njenu sićušnu glavu na svoje grudi, grlivši je čvrsti i snažno, kao da će iscediti svu tugi iz nje.