Dorti

Drugi deo moći

Aleksa ju je vodio kroz duge hodnike, pogledajući je tek ponekad, pogledom pomalo prestravljenim, upitnim i zanesenim pogledom, kao da ju je svakim pokretom zapitkivao o onome što se desilo. Ni sama Dorti nije shvatala taj dodađaj upotpunosti, ali imala je raznih teorija od kojih je jedna imala najviše smisla.

Dorti su ispričali priču vezanu za nju, njen dar i njegov drugi deo, koji je mogao posedovati bilo ko.Ta priča,upotpunosti shvatljiva naručito njoj, vremenom je prerasla u legendu koja je počela da se zaboravlja, isparava i nestaje. Tu priču joj je prenela njena baka pre nego što su je odveli u ustanovu za mentalno obolele. Niko nije verovao ludoj starici koja priča o potomku vetra, ali je Dorti uvek imala nekakvu nadrealnu veru u nju, onako instiktivno, kao da joj je neki nagon govorio sa je sve stvarno, pa joj nije trebao nikakav dokaz. Jednostavno je se prepuštala tom nagonu, znajući da ju je on uvek odveo ka pravom smeru.
Sećala se stare legende, u sebi ispisivajući svako slovce, koja su polako formirala savršeno čitljiv tekst, sasvim razumljiv. Razmišljala je o nonim rečima, zadnjem što je čila od svoje bake.

***

Prisećajući se legende, osetila je strahovit nalet želje da je podeli sa nekim. Da sve podeli sa nekim ko će razumeti, saosećati se sa njom. Znala je da je to moguće, jer , uostalom ima još potomaka ono četvoro, ali samo jedan čovek koji poseduje dar. Čim je zvonilo za kraj prvog časa, od čega se Dorti vrati iz dubokog transa sećanja pravo u zbunjujuću realnost, Aleksa i Dorti se rastadoše, ostavljajući iza sebe samo dah misterije, sa trunčicom straha. Putem do sledeće učionice, raznišljala je o Aleksi. Nesigurno je koračala dugačkim šarenim hodnikom. Nije znala šta da misli. Ono što se desilo, kontakt očima, mogao je da znači da je našla drugi deo Moći, ili je, to bio samo trenutak slabosti, pa se njena energija prenela na njega, što je bilo razumnije rešenje.

***

Želela je da uspostavi taj kontakt očima opet. Po prvi put, svideo joj se osećaj moći jer ju je mogla podeliti sa nekim. U tom trenutku, sve emocije koje su do tada bile skrivene u njoj su izletele kao vatromet sa hiljadu pratećih boja, otkrivajući i najmanji strah, nadu, razočaranje. Hodala je brže nego obično dok je tražila Aleksu, gotovo trčala. Napokon ga je ugledala na vrhu stepenica. Prišla mu je i odvukla ga u zabačenu prostoriju koja je nekada bila domareva radionica. Stajali su nepomično i gledali su se ravno u oči. Zaprepašćeno je stajao raširenih zenica, dok je Dorti proučavala njegov uplašeni pogled, čvrsto ga držeći za ramena. Iako su se poznavali tek malo više od dva sata, imala je osećaj da je to on. Drugi deo njene moći. Osetila jr kako je činovski, nesvakidašnji nalet energije polako napušta, ostavljajući joj pitanje Šta ja to radim?
"Izvini." bilo je jedino što je uspela da izusti osvrćući se i gledajući na sve strane "Ne znam šta mi je bilo". Istina je bila takva da ju je nekakva natprirodna sila vukla prema njemu, kao da ju je nešto obuzelo, kakva želja da iskusi čistu moć. "Razumem." rekao je tiho, gotovo šapatom, spuštajući glavu pogledom uperenim u njene cipele. Gledala ga je krupnim tamnim očima, ptimećujući da govori istinu. I da samo on može da je razume. Ćutke su stajali u sobici oboje očekujući da će ovo drugo nešto reći. Tada je Dorti prekinula tišinu. "Kako znaš" iz njenih usta izašlo je ovo neočekivano pitanje. "Otac mi je rekao. Bio je na samrti." Spustivši pogled izusti, ostavljajući težinu u vazduhu. "Žao mi je." Rekla je stavivši svoku ruku na njegovo rame, posle čega je seo na staru kantu od farbe. Izgledao joj je jako vezan za oca, što su potvrđivale oči koje su se caklile, i kapljice koje su mu se slivale niz lice. "I ja sam izgubila majku." Skupila je hrabrosti da kaže, sedajući na malu stolicu pored. Kapljice su počele tapkati po betonskom podu, a oboje su tiho plakali. Osećali su se slobodno da kažu sve jedno drugom. Ali su ćutali. Tišina je bila sasvim dovoljna. Nije imala snage da ga pita išta drugo, osim jedne stvari. "Možemo li da se nađemo kasnije" samo ju je pogledao u znak odobravanja sa nekakvim čudnim osmehom. Bila jo to tuga, ali i nekakav blagi bes koji je, po njenom mišljenju, bio usmeren njemu. Kao da je bio besan na samog sebe. Obrisala je suze i izašla malo crvenih očiju u hodnik, koji je, za razliku od sobice bio bleštavo svetao. Svetlo joj zaslepi oči, ali samo na sekundu, usporivši tako njeno brzo kretanje.

Osećala se moćno kad je u njegovoj blizini. On je samo pojačavao njenu energiju, kao i ona njegovu. Po prvi put, usled kontakta očima, Dorti se osetila ne pobedivom. Ali, suze koje su malopre potekle, oslobađale su je svih negativnih sećanja i misli. Svaki pokret uperen ka njemu, bio je sa tolikom sigurnošću, sa toliko poverenja, kao da ga poznaje ceo život, iako ga je upoznala pre manje od dvadeset i četiri sata. To je bila ta nadprirodna čaura obavijena oko njih. Čaura poverenja. Dorti je znala da i Aleksa misli isto. Zatvorila je oči, a ispred nje se stvoriše grane starog hrasta. Pogledala je u dobro poznato stablo. Bilo je življe nego inace, nadprirodno zelenog lišća, sa pregršt beličastih cvetova u punom cvatu. Dorti je pogledala oko sebe. Umesto nestvarno dugačke livade, oko nje je se nalazila cela šuma, magičnih boja, od one najsvetlije bele, do malih crnij detalja koji su joj davali potpuno nestvaran izgled. I šuma je bila živa. Bilo je prilično vetrovito, pa su grane igrale sa vetrom, kao i zarasla trava, mekane šumske biljke i semenke maslačka. Živorinjice su trčale oko Dortinih nogu, dajući joj samo razlog za još veći osmeh.

To je to. Kao i Stari Hrast, ona više nije bila sama.

Vote+Kom?
Napisano u saradnji sa filz_321
Podržite filz_321 upravo je izbacila svoju prvu priču.