Dorti

Sećanja

Osmeh na licu joj je polako bledeo.
U glavi odzvanjali zvukovi koji su govorili "Demon! Veštica! Umri!" A njena potsvest je premotavala slike prestrašenih pogleda ljudi koji su se pri njenoj pojavi zaključavali u svoje domove, uplašeni za svoju decu. Šaputanje tadašnjih "prijatelja" i tračeve koji su svakodnevno kružili oko njene glave, padali na dušu i lomili je, uništavali njenu veru da je dobro biti poseban. Prisećala se kako je svake noći plakala u uglu svoje sobe, trudeći se da se sakrije i skloni od pogleda njenih roditelja.

Poslednje što je želela jeste da neko prepozna na njenom licu na njenom licu pakao koji se zbiva iznutra.

Reč je bila dovoljna da je razbije na milion delića, a pogled da je izbode u sred grudi, jače i bolnije od bilo kog noža.

Najgore je bilo to što nisu samo reči i pogledi boleli. Prestrašene starice kao i još poneki stanovnici tog komšiluka su neretko znali da je povrede i fizički, samo ako bi se približila njihovom posedu. Verovali su da se bavi crnom magijom i drugim đavoljim poslovima, što bi donelo samo zlo bilo kome ko joj se pridliži

Sada, pogledi i reči su je progonili, a ožiljci boleli. Uništavali njenu tek oporavljenu unutrašnjost, terali svaku lepu misao iz njene glave, u kojoj je sad bilo mesta samo za prošlost. Mučnu i neslavnu prošlost. Terali joj suze na oči, a ona se po svaku cenu trudila da ih zadrži na mestu, bar dok ne stigne u sigurnost svoje sobe.

Kada se i to desilo, već nije mogla da izdrži. Strah ju je prevladao. Ali ono što ju je najviše zaprepastilo, bila je siva i koščana struktura njenih ruku, koja se u veoma kratkom roku vratila pogurana mlazom strašnih sećanja. Pokušavala je da odvuče svoje misli na onu svetliju stranu, stranu gde će se ponovo sresti sa svojom dragom bakom, gde će saznati o sebi i svojim predhodnicima, i gde će naći naćin da pobedi zlo.

Ali sećanja nisu prestajala da naviru. Polako su je lomila, a sama pomisao da postoji mogućnost da sve to ponovo pretrpi, bila je poražavajuća. Naročito za osetljivu devojku kao Dorti.

A sati su odmicali brzo kao sekunde, dani kao minuti.

Sve stvari su bile uredno spremljene u kofere, koji su se nalazili na zadnjem sedištu starijeg crvenog auta. Aleksa je pokušavao ja smiri svoju prijateljicu pre puta, govoreći joj da ovoga puta nije sama u svemu tome, i da će on biti tu za nju. Ali ovog puta, njegov umirujuć glas i prijateljski pogled, samo su delimično smirili njenu unutrašnju buru. Jer, idalje postoji to šta ako..

Začuo se motor, i manji mlaz dima je izašao iz auspuha. I tako je počela njihova potraga, za istinom.

***

Put je tekao glatko. Radio je svirao nekakav bluz, a Dorti je spavala. Spokojnog lica, naslonjena od prozorsko staklo. Ali to nije značilo da je unutrašnji plamen ugašen. Zapravo, bio je tek blago prigušen, i čekao trenutak kada će se ponovo rasplamti. Kada će ponovo progutati svu pozitivnost ovog puta, i naterati je da beži dalje od svojih ciljeva.

Kako je padalo veče, sunce pri zalasku stvaralo je neverovatan kontrast boja ukrašen retkim i oivičenim oblacima. Kako se ravnica pružala u daljini, bio je to jedan od onih filmskih momenata, kao vožnja prema zalasku. Jednostavno, prizor je oduzimao dah- budnim naravno. Dorti već treći sat čvrsto spava, dok Aleksa vozi opuštajući se uz tihu muziku neke nepoznate radio stanice. Nije želeo da je budi, jer je znao da joj je više od svega potreban san. A uostalom, izgledala mu je tako spokojna i mirna, da nije imao srca to da uradi. Ali nije ni morao. Posle dobrih tri sata sedenja u istom položaju, Dorti protegnu ruke i ispravi se na sedištu.

"Dobro jutro, spavalice"

Rekao je nasmejano, na šta je ona uzvatila slabašnim osmehom.