ZLATO ZA PRAŠINU • Zvonimir Kožulj •

8.

~...A kad stanu laži, život će da krene...~

"Zvone, zovu te unutra. Naručili su tortu. Nemoj da te čekaju, znaš da će se naljutiti, pogotovo Toma."- rekla je visoka, zgodna, smeđokosa djevojka.

Rođendan mu je? Tužno sam ga pogledala a on je samo ispustio moju ruku iz svoje te ušao u klub.

"Hej, ti mora da si Eleni?"-radoznalo me pitala.

"Kako znaš?"- pitam. Pomalo napadno.

"Toma je puno pričao o tebi. I Zvonku našemu."-rekla je blago se smješući.

Oh, pa to je Paola.

"Jesi dobro?"-upitala me a ja sam se tada skroz slomila. Naslonila sam se na zid i lagano klizajući pala na pod. Došla je i sjela do mene.

"Sjebano."-kažem duboko uzdisajući.
Iz đzepa je izvadila kutiju cigareta, nudeći i meni. Prihvatila sam te smo obje zapalile.

PAOLA P.O.V.
Povukla sam jedan dim te nastavila.

"Znaš, sa nogometašima je komplicirano. Ne znam što je to u njima, ali ako nekoga zavoliš, život postaje ludnica..."-rekla sam.

Pogledala sam u nju koja je zamišljeno gledala u more ispred nas.

"E, to si dobro rekla. Ludnica."-rekla je.

"Eleni, krivo si me razumjela. Ludnica ima dobre i loše strane. Ali zato i jest ljubav. Dobro se pamti, a nestaje ružno, zar ne?"-rekla sam na što se ona po prvi put veceras nasmješila. Znala je koju sam pjesmu citirala.

"Ja sam ti jedini drug."-rekla je kratko.

"Nisi, ti si mi bila jedina sestra."-rekla sam što je nju zbunilo. Brzo je okrenula glavu prema meni. I promjenila izraz lica.

"Paola? Paola, to si ti?! Ne mogu vjerovat! Tako mi je drago!!"-razveselila se te me počela grliti. Kako mi je samo falila.

FLASHBACK

*prije 13 godina*

"Eleni!! Nemoj!! Mama će vidjeti da smo pobjegle na igralište."-govorila sam svojoj najboljoj prijateljici koja se uporno htjela igrati.

"Ma daj, Paola. Imamo 7 godina, naš jedini zadatak je zabavljati se. Život je šala, šali se!"- rekla je veselo i potrčala prema toboganu.

*prije 4 godine*

"El, pogledaaj!! Predivnoo je!"-uzbuđeno sam govorila svojoj najboljoj prijateljici da pogleda svaki kulturni spomenik ili baštinu koju sam ja uočila na ekskurziji u Barceloni.

"Vidi onoooo, koje ludilooo staraaa!!"-čula sam ju kako se dere dok je već trčala.

Potrčala sam i ja za njom, a onda sam vidjela da je bila neka soba za igre. Košarka, nogomet, stolni tenis, stolni hockey, i slično. Eleni je uvijek voljela nogomet, pa je odmah počela s time, a ja sam voljela košarku, pa sam uzela loptu i počela gađati koš. Kasnije je El došla do mene, uzela jednu loptu te mi se pridružila. Znala sam da je to napravila samo radi mene, jer inače mrzi košarku. Nikad ju nije razumjela, i nikad joj nije išla. Bacila sam loptu i zagrlila ju.

"Najbolje prijateljice?"-pitam.
"Zauvijek."-odgovori i još jače me zagrli.

Tada smo čule razrednicu koja nam je rekla da se okrenemo, a ona nas je uslikala.

END OF A FLASHBACK

"Kako smo se udaljile?"-pitala me kratko.

"Kad smo završile srednju."-rekla sam, iako sam znala da je i sama znala.

"Drugačiji prioriteti."-rekla je i podigla se. Bacila je cigaretu te ju nogom zgazila a ja sam sve to promatrala.

"Daj Zvoni šansu."-predložim.

"Ostavi Tomu."-odvrati mi a ja ostanem u šoku.

"M-molim? Zašto?"- pitam.

"Mislila sam da govorimo o stvarima koje su nemoguće."-kaže.

"Nije nemoguće biti sretan. Samo trebaš jebeno pustit ponos ili šta god to već je, i jednostavno se prepustit osobi koju voliš! Osobi koja je tamo unutra i voli te!"-već sam bila na rubu, počela sam se derati jer sam htjela da konačno shvati. Da se makne od njene glupe teorije koju ima čitav život.

"Nećeš me poslušat, zar ne? Uvijek si ti uništavala i povrijeđivala druge. Uvijek lovac, a nikada lovina, uvijek zavodi, a nikada zavedena.Nikad ne voli, a uvijek bude voljena."-rekla sam ljuto, ali i razočarano i krenula unutra.

ELENI P.O.V.
Išla je ući a ja sam ju brzo uhvatila za ruku.

"Nemoj ići, Paola. Ne ostavljaj me više."-rekla sam kroz suze koje su sve više i više tekle niz obraze.

Okrenila se prema meni i jako me zagrlila.

"Nikad te neću ostaviti. Ali, sad znaš kakav je to osjećaj.. Zar želiš priuštit nekome koga voliš takvu bol?"-pitala me, a ja sam znala da govori o Zvoni. Točno govori.

"Popričat ću s njime. I da, hvala ti na svemu."-kažem ponovno se nasmijući, a ona lagano kimne glavom i pokaže mi rukom da opet uđemo u klub. Ona je ušla prva, a ja za njom i tako smo došle do separea gdje su bili svi igrači Hajduka.

Ona je otišla do Tome, Anja je i dalje bila s Tudorom, a Agnesa je još bila s Markom.

Ja sam uočila Zvonu i došla do njega. Cijelo vrijeme me pratio pogledom, a ja sam samo sjela na njega.

Od njega sam dobila samo začuđen pogled, na koji sam ja reagirala tako što sam se nasmijala, a potom približila skroz uz njega, da su se naša tijela sudarala.

"Sretan rođendan, ljubavi."-kažem mu tiho na uho na što me on pogledao.

Kimnula sam glavom a on me jako poljubio. Jednu ruku je stavio na moj struk, a druga mu se lagano spuštala niz moja leđa, i na kraju stala na mojoj guzici.

Nakon toga su svi gledali u nas, a ja sam Tomi i Paoli pokazala srce rukama. Oni su za sve zaslužni.