GLUVA TAMA

2. Poglavlje

Popodnevno letno sunce je nezno dodiravalo bledu kozu devojcinog tuznog lica, kao i umorno lice njenog andjela, njene male sestre.

Tek su napustili crnu zemlju na koju su bili naredjeni smtrni spomenici, crnu zemlju na koju se nalaze grobovi njihovih roditelja.

Mala Tea je neumorno pricala sa njihovim spomenicima na kojim su se nalazili slike predivne zene sa plavim ocima, plavom kosom i andjeoskim osmehom, i cvrsti muskarac sa toplim smedjim pogledom i kratkom smedjom kosom.

Prepricavala im je sve oko njenog stanja, njene surove bolesti koje ju je iz dana u dan sve vise i vise susila, iscicavala je zivot i njeno detinjstvo iz nju. Pricala im je koliko je uzbudjena jer krece u skolu za dve nedelje, i koliko je uplasena jer kasnije ima jos jednu kontrolu kod doktora.

Pricala je sve dok nije primetila suze u sestrinim ocima, onda je pustila svoju veliku sestru da prica sa njihovim roditeljama i kaze sve sto je muci dok je ona bude cekala na klupici par grobova dalje, pored velikog i starog borovog drva.

Onda je pricala devojka.
Pricala je svojoj mami koliko je sve boli, da samo ceka dan da dodje njima, dan kada vise nece biti potrebna Tei.

Pricala je o gubitku porodicne kuce, svu imovinu i svih novaca, o tome koliko im je stanje lose, tacnije jadno i bedno.

Pricala je o sestrinom stanju, o toj kucki od bolesti koja ju je prikovala uz sebe pre pet meseci, ali saznali su da je ima prekasno, tek pre tri nedelja.

"Ima nada ako ima novac". - bile su njene reci.

Pricala je mnogo, najvise o njenim najprljavim, najdubljim, najgresnim bolovima. Uvek je pricala o njima samo sa njenim roditeljima, znala je da je slusaju i da placu sa njom, i da je nikako ne osudjivaju.

Nakon dva sati, devojka je obrisala suze sa svog lica, ustala je na nogama i otresla crnu zemlju od crnu tkaninu njenih farmerka i poljubivsi sliku njenih roditelja, dosla je do male klupice gde je sedela Tea.

Shvatila je da je malena iscrpljena, te ju je uzela u svom narucju i nosila ju je tako, u svojim rukama sve do njihove zgrade.

"Tea, hoces malo do parka, andjele?" - upitala ju je devojka neznim glasom, znajuci da park uvek veseli njenu sestru najvise.

"Necu seko, nosi me kuci. Jako mi se spava." - prosaputala je plavokosa devojcica isuvise umorna propadajuci jos dublje u sestrinim snaznim rukama.

Devojka se slozi sa sestrom spustajuci joj mali poljubac u celu, te nastavi da hoda kroz njihovom susedstvom sa usnulom devojcicom u svojim krhkim rukama.

Hodajuci kroz dugim ulicama pomazeni tek malim suncevim zracima, dok su ih tmurni oblaci neumorno pratili, devojka je osetila kako neprijatni pogledi dodiravaju njena ledja dok su joj u usima odzvanjali tiho prosaputene odvratne reci zenama koje su konstatno sedele na ulici i ogovarali svakoga, pa cak i sami sebe.

"Pogledaj je! Kako joj nije sram? Da sam na njenom mestu, zatvorila bih se doma i ne bih se nikad vise pojavila svetu." - jedna zena u godinama devojcine mrtve majke je gadljivo govorila gledajuci u devojcina ledja sa ogromnom osudjivanjem dok je pljuckala svoje tursko kafe.

"Ma kakvo zatvaranje kuci, ja bih se ubila. Kako moze uopste da zivi nakon takvog srama?" - njena komsinica je takodje gadljivo prokomentarisala duvajuci u njenom vrelom caju kako bih ga malo ohladila.

"Zalosno za malu devojcicu. Bice kurva, kao njena sestra. Izgubice nevinost na tako mladim godinama." - zena malo mladja od ove dve, koja je rodila na 17 godina i ima kcerku koja se poseksala u skolskom wc-u na 14 godina i tako je izgubila svoju nevinost, je zadnja dala svoj komentar za smedjokosu devojku.