GLUVA TAMA

3. Poglavlje

Ogromna nestrpljivost zagrejana sa jos vecim strahom grli devojcino telo scucureno u hladnoj bolnickoj stolici vec dva sata.

U njenim mislima se preplicu niti straha od onoga sto ce joj doktor reci nakon rezultata Teinim anilizima, i strah od Teinog gubitka, gubitka jedine stvari koja je drzi u zivotu.

Devojka cvrsto zguzva tanku letnju majicu i zgrabi se za grudima, na mestu gde joj srce snazno lupa, dok strahovito ustaje sa bolnicke stolice i prilazi srednjovecnom doktoru koji je tek napustio Teinu sobu.

Disanje joj je grubo, tesko, kratko, duboko i bucno, njen strah zvoni kroz tivkim bolnickim hodnicima a njena nervoza je jasno opipljiva.

"Molim vas, podjite sa mnom." - tiho i kratko joj kaze doktor dok mu lice odaje neku brigu koju natera devojku da se jos vise skameni. Dah joj se skrati i srce joj preskoci par bucnih otkucaja dok prati teski doktorovi koraci prema njegovoj ordinaciji gde ce napokon cuti krajni ishod danasnje Teine kontrole.

Ne moze da porice, devojka sebe krivi zbog Teinog stanja.
Ona je bila ta koja je znala zapostaviti svoju malu sestru nakon tolikih trauma koji je prezivela, ona je bila ta kojoj je bilo potrebno dugo vreme da se fizicki izleci i psihicki koliko - toliko sabere.

Ona je bila ta koja nije primetila simptome bolesti, koja je sebi govorila da je to samo temperatura od tolikog plakanja i tolike tuge, da je samo obicna prehlada.

Nije ni mogla slutiti kakvo jebeno sranje je u pitanju, sve dok Tea, jedno vece pre 3 nedelje, nije zavrsila u bolnici.

Njena temperatura je bila veca nego ikada i devojka ju nije mogla nikako spustiti, jedino resenje je bilo da trca do bolnice u kasnim nocnim satima kojih se bojala, noseci malu sestru u svojim slabim rukama.

Dezurni doktori su tad spustili Teinu visoku temperaturu, a kasnije i ubili devojcinu psihu u potpunosti kad su joj rekli da joj malena sestra, jedino nesto koje ima u zivotu i jedino nesto zbog koje i sama zivi, boluje od leukemije.

Od tad, od te veceri koja je njena druga nocna mora u zadnjih mesec dana, ne prodje ni trenutak da devojka ne okrivi ili ne proklinje sebe, ne prodje ni trenutak da se ne zapita zasto bas ona, zasto bas oni dve, ne prodje ni trenutak da ne oseti onaj strah da ce sledeci sekund biti presudni za njenu sestru, presudni za nju samu.

"Kako je? Je li bolje ili pak se pogorsalo? Sta nam sledi dalje? Recite mi sve, sta god da je potrebno, snacicu se, sve cu uraditi." - zadihano je govorila uplasena devojka sa bledim upijenim obrazima i modrim nespavanim ocima dok je lomila drhtave prste u svom krilu i jela donju usnicu od prevelikog straha i nervoze.

Doktor tesko izdahne dok mu se srce para na ovakvom prizoru. Dobro je poznavao devojku i njenu malu sestru, celu njihovu pricu i situaciju, kao i tragediju koju su oni dve doziveli.

Upravo on je onu zimsku, kobnu noc, primio devojku za pacijenticu dok je bio dezuran. Policija je javila da u sumu posalju bolnicko vozilo da prenese dva lesova i jednu povredjenu devojku dok su oni hapsili njenog brata.

Bolnicko vozilo je donelo prestrasenu i doslovno psihicki ubijenu devojku koja nije mogla da prihvati sve ono sto joj se dogodilo, koja je par puta pokusala da oduzme sebi zivot i jedva se povratila nazad iz svega toga.

Doktor je imao najveci uticaj u njenog oporavka, naterao je devojku da mu kaze sve o njenog zivota i njenu tragediju, a onda joj je pomogao da se oporavi na soodvetnim nacinom.

Takodje, doktor je bio onaj koji je pomogao devojci da laznim dokumentima posvoji njenu sestru jer je znao da jedini razlog zbog koji je devojka svakog dana zaspivala u onim strasnim nocnim morama i nikako se nije osudila na onaj zadnji presudni korak, je njena mala sestra.