GLUVA TAMA

5. Poglavlje

Devojcine nemocne drhtave korake nakon duzeg pesacenja kroz ogromnog zivog grada, polako stignu do samog kraja grada, ispred malog, no dosta lepog i prijatnog kafica u sopstvenosti mladog, novopecenog bracnog para, Jovana i Marko Milosevic. U njenog pomucenog vidokruga udje mala tablica pored trotoara ispisana velikim plavim slovama koja su pretstavljala ne toliko proslavljeno, no ipak dovoljno uspesno ime kafica "Pure".

U trenutku kada smedjokosa devojka iscita ime njenog radnog mesta, duboko udahne unosevsi dovoljnu kolicinu kisika u njenim plucama da se smiri i da se sabere, te brisavsi zadnje tragove hladnih suza od svojim bledim i umornim obrazima, devojka korakne u topli i veseli ambijent koji je vladao u drvene, no dosta moderne unutarsnjosti kafica. Valjda jedini razlog zbog kojeg kafic nije bio toliko posecivan je bio taj da se isti nalazio na samim krajem grada, i mladina nije preferirala da trosi toliko vreme i sredstva da stigne do najudaljeniji kafic u gradu kada ih je vec imalo dosta u blizini.

Nejasan je bio izbor Milosevicima da otvore kafic bas na toj lokaciji i tamo zapocnu svoj mali biznis, no njima se to mesto dosta svidelo, bas upravo zbog razloga jer je to mesto bilo udaljeno od zivosti grada i mirno. Svejedno u radiusu od prvih 2-3 kilometara od ulaska u grada, ili obrnuto, u radiusu od zadnjih 2-3 kilometara od izlaska od grada, "Pure" je bio jedini kafic, s toga Milosevici se nisu mogli zaliti na manjku musterija i propale investicije, jer svako ko je odlazio od grada ili dolazio u istoga, svratio bi najpre u tog malenog kafica na jednu od najboljih kafa u celog grada, pa i sire.

"Izvinite?" - samo sto je odenula svoju radnu uniformu i zavezala svoju kosu u pristojni konjski repic, smedjokosa devojka upijenih ociju cula je duboki muski glas negde iza svojim ledjima, na odredjenu, pristojnu daljinu, kako je ljubazno doziva da se okrene sa obazirom na cinjenice da je ona trenutno bila jedina konobarica u smeni.

Devojka je brzinski zaobisla maleni sank iza kojim se nalazila uputivajuci se pored velikog prozora, odlazeci prema jednog od svega dva popunjenih stolova u celom kaficu. Stajajuci na odredjenoj udaljenosti od muskarca koji ju je pozvao, ljubazno se nasmesila sa namerom da dobro odradi svoj posao bez da uplasi i otera musterije svojim bledim i poluzivim, ili jezivije receno, polumrtvim izrazom lica.

"Izvolite? Cime mogu da vas posluzim?" - njen glas je jos uvek pucao na par mestama, odavajuci kako ona uopste nije bila onakva kakva sto se trenutno svim snagama trudila da se pokaze pred svojim musterijama; vedra, raspolozena, i u dobrom stanju. Ipak se svakom svojom telesnom i mozdanom celijom borila protiv same sebe, trudeci se da odrzi taj topli, ljubazni osmeh na svom licu i da ne zaplace iscedivajuci svaku suzu koja joj je mutila vid skrivajuci se u svakim kutkom njenim teskim ocnim kapcima.

"Gorka kafa bi bila u redu." - blagim osmehom joj je uzvratio nepoznati crnokosi mladic ne trudeci se da bude napadan ili da se na nekim nacinom udvara prelepoj devojci, vec samo da uzvrati istu dozu ljubaznosti koju je dobivao od nje.

Devojka je pri tom stidno povukla svoj pogled jer nije bila navikla na takve, slobodno receno, prijateljske osmehe i stavove u zadnjem vremenu, i spustila ga je prema svom malom beleznicom koju je nervozno stezala izmedju svojim prstima i gde je zapisala svoju narudzbinu. Iako se lako mogla zapamtiti jedna gorka kafa, devojka je zelela da ispravno i korektno odradi svoj posao do kraja, s toga je uvek zapisivala ono sto bi joj musterija narucio, makar da je to bila samo jedna obicna casa vode.

"Kako mogu da vas usluzim?" - nesto odsutnije, sa slabijim osmehom na licom je upitala devojka, ponovno podigajuci svoju tesku glavu, ovog puta prema njene desne strane, insistirajuci na odgovor od drugim, smedjokosim, takodje odsutnim mladim deckom koji je nekako tuzno, gledao u sitnim kapiljicama kise koje su se poceli pojavljivati na zamagljenim prozorom toplog kafica.

Cuvsi devojcin nezni glas, sasvim siguran da je njeno pitanje izgovoreno tim glasom bilo upuceno njemu jer je njegov vise poznanik, nego prijatelj, vec narucio svoju kafu, smedjokosi decko je okrenuo svoj pogled prema tuznoj konobarici susretavsi njihove bolne poglede.