Nastavak 5. Dela
Ni jedno od njih nije želelo da budu viđeni u javnosti, provodili su noći u njenoj kući daleko od svih. Filiz je bila očarana Seitom, on je bio sasvim drugi čovek od onog kojeg je upoznala. Sati provedeni u smehu, on, pun iznenađenja i beskrajno nežan. Mislila je da je u snu...sve više je volela toneći u vrtlog emocija. Jedino je nije napuštao osećaj straha da će ga izgubiti, kako je vreme prolazilo sve više je postajala ovisna o njemu. Strepela je od svakog poziva očekujići da će se promeniti, da će nestati ili se nikada više neće javiti. Mnogo toga je ostalo nedorečeno, bežali su od teških tema bojeći se da pokvare sreću. Bližilo se vreme njegovog odlaska, imali su pred sobom dugih šest meseci čekanja. Njemu je posao u Francuskoj značio jer bi po završetku projekta postao samostalan i odvojio se od očuha i kompanije. Razumela je i podržavala ga ali u dubini duše očajavala. Ona nije mogla bez njega jedan dan...vreme joj je bilo najteže prevazići, stajalo joj je kao kost u grlu. Seit je imao planove i želeo je da ih deli sa njom, ona je bila jedina sa kojom je hteo deliti život. Čekao je da stane na svoje noge i postane samostalan, njen novac ga nije zanimao...promenila ga je svojom ljubavlju. Sati bez nje su bili dugi kao godina jedva je čekao da uđe u njen svet jer ga je činila posebnim. Ni za jednom ženom nije imao toliku potrebu kao za Filiz...sve više je budila strast u njemu, svaka noć je bila drugačija, svaka noć je imala drugu boju u njenom zagrljaju. Izluđivala ga je...umela je za sitnicu da se naljuti, praskala je na svaku reč...njena narav je bila vatra. Takva je bila i u ljubavi. Žestoka i neumoljiva...od vatre je postajala led. Sa njom nikada nije znao na čemu je. Najviše se plašio kada bi se povlačila u tišinu i umela satima ćutati gledajući negde okružena mislima. Nikada mu nije ispričala ništa o svom životu, čuvala je za sebe bol koji je nosila u duši. Malo toga su znali jedno o drugom pokušavajući da izbrišu prošlost.
Poslednji poziv za Pariz, stajali su gledajući se nemoćni jedno drugom reći da ih ljubav razdire. Zagrli je i steže, spusti poljubac na njenu kosu i naglo se okrete krenuvši niz hodnik sa ostalim putnicima. Stajala je nema, grlo joj se steglo i htela je viknuti da ne ide...htela je da ostane, htela je da se budi sa njim. Ćutala je sve dok se nije izgubio iz vida...zatvori oči uzdahnuvši nadajući se da je neće zaboraviti. Od tog trenutka sve je bilo drugačije...nije moglo biti isto, mnogo toga su delili, mnogo toga shvatili. Došlo je vreme iskušenja znali su oboje da će biti teško.
Vratila se u praznu kuću, te večeri nije očekivala njegove korake, bol je obuze, uhvati je strah. Borila se sa sobom jer ljubav je gušila, njega je volela više od svega, njega je jedino imala. Otvori terasu i izađe u noć, nebo je bilo posuto zvezdama, prijatan vetar je dolazio sa jezera. Svež vazduh joj je prijao i vraćao u realnost. Izdržala je mnogo teže stvari u životu, izdržaće i ovih šest meseci. Pogleda još jednom u nebo i polako se vrati u kuću.
-Gospođe Yilmaz,dao sam vam sve fascikle, pogledajte još jednom jer dešava se i nama da se zagube.
Mladić je pokušavao da je smiri jer je već histerično govorila da je zaturen važan ugovor. Nije mogla funkcionisati od njegovog odlaska, kao luda satima je vrtela film da je njegov odlazak početak njihovog kraja. Udahnu vazduh i još jednom potraži po fiokama...prevrtala je papire lagano, polako se smirujući. Izvukla je gomilu starih predmeta još u vreme Mehmeta, otvori par stranica i na pod ispade pismo. Pogleda i shvati da je bilo sakriveno. Uze i pročita bilo je adresirano na Mehmeta. Otvori ga i izvuče stranice sitno ispisanih slova. „ Brate moj, zenico oka mog i krvi moja...ogrešio sam se o tebe. Pišem ti jer znam da si jedini čovek koji će moći razumeti i jedini koji može oprostiti. Mnogo vremena je prošlo, nisam ni jednog trenutka imao mir, ubijala me je griža savesti, umirao sam lagano i došao do kraja. S pravom si se ljutio, s pravom si se odrekao...i ja bih da sam na tvom mestu. Drago mi je da si makar ti imao mir, drago mi je da si našao smisao života i uspeo. Ne tražim ništa sem da pročitaš ove redove i oprostiš mi da bi se mogao sa dušom rastaviti. Voleli smo je obojica a ona ni jednog. Otišla je ubrzo posle našeg bega, nije izdržala, shvatila je i rekla da me ne voli, njen život je bio van mojih okvira. Uzela je sve a meni ostavila samo bol. Zaljubio sam u tvoju ženu onog momenta kada je kročila u našu kuću. Dugo sam odolevao njenoj lepoti, danima sam živeo u agoniji kada bi ste se samo pogledali. Radio si da bi celu porodicu izdržavao, ja sam u to vreme bio bolešljiv, sve je bilo na tvojim plećima. Nikada se nisi žalio, svi smo bili nahranjeni ali ona ne. Počelo je tako kada sam je zatekao da plače na krevetu. Našao sam se u nezgodnoj situaciji, nisam smeo ući u sobu kod snahe a učinio sam to jer su me bolele njene suze. Zagrlila me je i stezala oko vrata, njen miris me je opio...osetio sam njene usne. Izgubio sam razum, u meni je sve puklo, jedino što sam želelo to je da je imam. Otišli smo u moju sobu i satima vodili ljubav...trajalo je danima. Bio sam lud za njom. Noći koje je provodila sa tobom za mene su bile gore od pakla. Koliko puta sam pošao da ti kažem jer nisam mogao podneti da je tvoje ruke grle, ne tvoje, ničije. Krili smo koliko smo mogli sve do onog dana kada je došla kod mene i rekla da želi biti samo moja. Od mene niko nije bio srećniji. Bolje da sam umro nego što sam nju okusio. Kako sam mogao očekivati da ćemo biti srećni? Tebe smo povredili. Posle nje je ostala praznina, godinama sam živeo od tih dana sreće sa njom. Ne kajem se zbog svoje ljubavi, kajem se što sam tebe izgubio...umirem i volim je još uvek, volim Selin. Tvoj brat...Ali.
