Mezosopolis-Skola za mlade vampire

Part 18

Ispred mene je sve crno,kao da sam u nekoj mračnoj prostoriji u kojoj nema svjetla.Pokušavam da opipam bilo šta da bih mogla da odredim gdje sam,ali ništa ne osjećam.Pokrećem noge koje su mi teške i krećem se.Poslije par koraka shvatila sam da ne osjećam tlo.Kao da lebdim u nekom prostoru bez ičega.Pokušavam da se sjetim bilo čega što bi mi nagovjestilo šta se dešava.U glavi mi se slažu slike onoga šta se desilo.Vukodlaci su nas napali.Jedan me je ogrebao.Čitala sam u knjigama da sama ogtebotina od vukodlaka može da usmrti vampira.Joj Bože,pa zar sam umrla?!Pa ja sam još mlada!Trebalo je još toliko vremena da provedem sa Miom,da još puno hrane pojedem,da još toliko zlikovaca uništim,da ostanem zajedno sa Urošom...Oj,pa ko zna kako je njemu sad,koliko pati!Moram nekako da ustanem i iskreno se nadam da nisam mrtva.Jer ako ja umrem,onda će ona glupača Nataša sigurno nastaviti da osvaja Uroša,a mene neće biti tu da joj očerupam kosu i izbijem joj zube.

Usred svog tog razmišljanja zaboravila sam da se nalazim usred ove tame.Šta je ovo?Ništavilo?Moguće.Ali zašto sam ovdje?Ništa mi nije jasno.

Šta uopšte da radim ovdje?Možda trebam da čekam andjele da me odvedu Bogu.Ustvari,to nije moguće.Prije ću da čekam djavola da me vodi u pakao.Imam toliko grijehova da će i sam djavo me gledati sa poštovanjem.A možda samo trebam da čekam da se probudim,što je još manje moguće od dolazka andjela.

Šetam onako bez cilja po onom mraku i razmišljam zašto je Zemlja okrugla?Ok,ne razmišljam o tome.Razmišljam kako da se izbavim odavde,ali sam mislila da bi bila fora da kažem kako razmišljam o nečemu takvom.Realno,u ovom trenutku mogu samo o tome da razmišljam.I o još jednoj stvari...

GLADNA SAM!!!

Pa jebote jel ovdje ima neke hrane?Umreću ovde od gladi.Tehnički gledano,već sam mrtva,ali ja ću još jednom da umrem.A onda,kada me budu pitali,u raju ili u paklu,što sam umrla,ja neću reći da sam umrla zbog vukodlaka nego zbog gladi.

Uf,ovo je stvarno grozno.Imam samo 3 stvari koje želim da uradim prije smrti,a izgleda da neću dobiti ništa od toga.

1.Da se pozdravim sa Miom i Stefanom.
2.Da nešto pojedem.
3.Da zadnji put poljubim Uroša.

Ok,ovo posljednje je zvučalo previše romantično,pa mi dodje da sad povraćam.I bi povraćala da imam šta.Ali nemam jer je moj stomak prazan.A šta to znači?To znači da sam smrtno gladna.

Dobro,sad sam pretjerala.Ali,znate kako kažu u onoj reklami: kad si gladan nisi sav svoj.A još ako si pritom u nekoj bestragiji(ili na korak do bestragije),pa ti ne možeš biti normalan nikako.Ali,mislim da sad nije vrijeme za razmišljanje o mom mentalnom zdravlju.

Želim da nastavim sa hodom,ali me nešto sprečava.Pokušavam da shvatim šta se dešava,ali ne uspjevam.Jaka svijetlost me oslepljuje,ali se brzo privikavam na nju.Ha,izgleda da se ipak nešto dešava.Možda sam stvarno bila tako dobra osoba pa će sad da dodju andjeli.Kako andjeli uopšte izgledaju?Hoću li ih poznati kad dodju?

Umjesto dolaska andjela,ona blještava svjetlost naglo nestaje i ja kao da otvaram oči.Zapravo,ja sam stvarno otvorila oči.Bila sam u nekoj nepoznatoj prostoriji.Sve oko mene je bijelo,kao da sam u bolnici.U prostoriji je samo jedan manji prozor kroz koji prolazi samo malo svjetlosti,koja se nije ni primjetila zbog siluete čovjeka koji je stajao kraj prozora.Gledam još malo u tom pravcu,a i on se okreće prema meni.

-Uroše - kažem tiho.

On polako dodje do mene i sjedne na rub kreveta.Imam osjećaj da je tako udaljen,i mentalno i fizički.

Pružim ruku da ga dotaknem,a on me gleda i premišlja se.Nekako uspjem da se pridignem i da sjednem da bi mu bila bliže.Spuštam mu svoju ruku na obraz i gledam ga u oči.Nešto nije uredu.

-Šta se desilo? - pitam ga,skoro nečujno.

-Ja...mislim...ne znam.Ovo je drugi put da se zbog mene izlažeš opasnosti.Tako je malo falilo da...umreš - ovu zadnju reč je jedva uspio da izgovori. -Bila si 7 dana u komi,Tea.Tih 7 dana ja sam polako umirao.Ne mogu ti to opisati.Proživljavao sam i emocionalnu i fizičku bol dok sam te gledao kako ležiš tu nepomična.I...

Prekinula sam njegov monolog poljubcem.Šta sam ono maloprije pričala u onoj bestragiji?Da mi se gadi romantika?E pa grdno sam se prevarila.Bitno je da je on tu,a romantika dolazi sama od sebe.

-Mmm,Uroše? - promrmljala sam dok su mi usne bile na milimetar od njegovih.

-Molim ljubavi?

-Gladna sam.Hitno donesi nešto da jedem.

Tiho se nasmijao i klimnuo glavom.Izašao je iz sobe,a ja sam požalila što sam ga poslala.Trebala sam mu reći da rekne nekome da nam donese.Ne želim ni na minut da se odvojim od njega.

Vratila sam se u ležeći položaj i čula sam Miin glas u mojoj glavi kako viče.

"Gdje je onaj kreten?Otišao je na neku stranu i nije nam ništa rekao.Ubiću ga.Ne znam ni šta je sa Tee,niko nam ništa ne govori.Sravniću ovu školu sa zemljom ako ne saznam šta je sa nje.Nedostaje mi puno.A i Mateja bi trebalo uskoro da dodje.On valjda može nešto da sazna od ovih ludaka.I zašto je Uroš maloprije otišao ka menzi?"

Hah,zar je moguće da me još nije čula i shvatila da sam budna.

"Sestro,smiri doživljaj.Nisam znala da se toliko brineš za mene.Ipak ti nije samo Stefan u toj tvojoj ludoj glavi".

Nije prošlo ni 10 sekundi,a Mia se već stvorila u sobi.Skočila je na mene i pritom nas je oborila sa kreveta.Ne bi joj to toliko zamjerila da ta krava nije pala preko mene i tako me prignječila.

-Kozo jedna ustaj sa mene.Jesi ti normalna?Hoćeš da me zgnječiš ovdje?Sad ću da zovem Uroša da te istjera odavde,ne daš mi ni da odmaram.

Pomogla mi je da ustanem sa poda i jako me zagrlila.

-Ma zovi i svetog Petra ako hoćeš,ne zanima me,ja odavde ne mrdam.Nisi svjesna koliko sam se zabrinula za tebe.Život si mi skratila za bar 20 godina.

-Ok,ok,kako god,pusti me da legnem,umorna sam.

Legla sam na krevet,a ona je sjela na stolicu kraj kreveta.

-Gdje je maloprije otišao Uroš? - pitala me.

-On je... - nisam stigla da odgovorim,jer me prekinuo Uroš koji je ulazio u sobu.Ali nije on bio ono u šta sam gledala.Hrana.Puno hrane.Mmmm.

-Eh,da mene gledaš sa tom strašću košto gledaš hranu,mislim da bi te pustio da me pojedeš - rekao je Uroš,na šta sam se nasmijala.

-Ne brini,doći će i tvojih 5 minuta.Sad me pusti da uživam u hrani.I pozovite bar i Stefana da bar se ispričamo ko ljudi.

-Ispravka : ko vampiri - rekla je Mia i otrčala do Stefana.

-Pa,sada smo samo nas dvoje tu.I,naravno,moja divna hrana - rekla sam i krenula da jedem.