Udata za Brendona Čejsa

17

Kendi

Ne znam šta da radim, ne znam kako da se ponašam, izgubljena sam i loše mi je, za razliku od mene Brendon je bio opušten, jede kao da nije video hranu dva dana, izgleda dobro, deluje opušteno, on je . . . pa, on je Brendon Čejs.

- Ne jedeš?

- Hrana i ja se više ne volimo kao ranije - pokušam da se našalim.

- Loše ti je?

- Veoma, danas nisam išla na posao, ne verujem ni da ću moći sutra, možda bi trebalo da otvorim bolovanje.

- Ne dopada mi se što si sama, izgledaš . . .

- Kako izgledam? - namrštim se.

- Predivno, ti si uvek predivna - odgovorio je kao iz topa.

- Ali deluješ umorno i smršala si - stavlja ruku preko moje.

- Brinem za tebe.

To je to, popustila sam, rasplakala sam se, ne mogu da zaustavim suze.

- Kendi nemoj da plačeš molim te - Brendon ustaje.

- Zašto plačeš? Šta nije u redu? Sve ćemo rešiti, obećavam ti - teši me.

- Ne znam! - dreknula sam.

- Plače mi se, ne mogu da se kontrolišem - i plačem zato što je divan.

- Ok, šta da radim?

- Ništa! - viknula sam.

- Idem da se isplačem pa ću se vratiti - ustanem i krenem ka spavaćoj sobi.

Posle nekog vremena Brajan ulazi u moju sobu, bez reči leži pored mene i grli me s leđa, i dalje sam šmrcala.

- Bolje? - pita i ljubi me u kosu.

- Da - odgovorim kratko.

- Kendi, okreni se.

Poslušam ga i okrenem se ka njemu. Hvata me za bradu nežno.

- Malecka sve će biti u redu, obećavam.

Verujem mu, verujem u svaku reč koju izgovori.

- Izgleda da ništa ne možemo da uradimo namenski zar ne?

- Ja gledam na tebe kao na znak od Boga, kao i na našu bebu - spustio je ruku na moj stomak i poljubio me u čelo.

- Volim vas - privlači me na svoje grudi i ponovo počinjem da plačem. Ja njega ne zaslužujem.

- Bojim se - priznam kroz suze.

- Nema čega da se bojiš, ja sam tu, ne idem nigde, obećavam.

Brendon

Budim se sa njom u naručju, ovo mi je strašno nedostajalo, ona mi je nedostajala. Udišem njen miris, ljubim je i pucam od ponosa. Neka me sad ostavi ako može.

- Hej - izgleda da sam je probudio.

- Dobro jutro - ustaje i kreće ka kupatilu. Ok.

- Kendi!

- Evo - izlazi i prolazi rukom kroz kosu.

- Dobro si?

- Da, ne ali preživeću.

- Dođi - hvatam je za ruke i vodim ka krevetu.

- Ja sam u sred sezone, večeras imam utakmicu i moram da se vratim nastrag.

- Ok.

- Nije ok, želim da se vratiš sa mnom - treba da živi sa mnom.

- Ovaj . . . . - skopila je oči i uhvatila se za mene.