-Teto, tetoooo...zašto sediš sama? Teto, šta se desilo?-Sinem žurno priđe tetki koja je sedela na stolici i tupo gledala u jednu tačku.
Bez kapi krvi u licu drhtavim glasom reče.
-Zuhre...Zuhre je jako loše, umire. – skoro šapatom reče.
Sinem preblede, sruči se na kanbe gledajući zapanjeno tetku, oseti udarac i oštar bol. Nije imala ni dvadeset godina a život se polako gasio u njoj. Njena sestra jedina sa srcem anđela koje nije moglo podneti nepravdu ovog sveta. Srce koje bi krvarilo u boli zbog bolesne ptičice ili uplakanog dečaka na ulici. Nežna, istančana duša koja je sate provodila u svetu knjiga bežeći iz surove stvarnosti. Ona je jedina koja je čuvala sestrinsku nit pišući joj duga, nežna pisma. Svako pismo je bila jedna priča koja je opisivila devojku zatvorenu u svet koji nije bio za nju i kome nikada nije pripadala. Kroz suze šapatom upita Feride.
-Ko je javio? Gde je Zuhre?
-Mehmet, ona je mesec dana u bolnici priključena na aparate, vreme joj ističe – jedva je izgovorila.
-Sinem, uzalud si slala novac, oni joj nisu kupovali lekove. Od tog novca su živeli. Ni ja a ni ti koliko god im dale ni jednu liru nisu dali za Zuhre. I sada je drže u bolnici zbog doktora kome je žao nesrećne devojke dok račun za bolničko ležanje raste. Krećemo za Istanbul, moram večeras razgovarati sa Markom, moli Boga da je zateknemo živu.
Istanbul obojen svim nijansama sive iz daljine izranjao je u plavetnilu Bosfora. Još uvek je zima šetala ulicama ogrnuta vetrom i kricima galebova. U daljini se čulo pojanje mujezina, masa ljudi je žurno prolazila dovikujući se sa uličnim prodavcima...drugi svet, a tako blizak. Posmatrala je sa terase hotela na život koji tekao isto, bez obzira da li je radost ili tuga, nije prestajao... nastavljao se kao talas u beskraju. Čekala je tetku da završi telefonski razgovor, vozač ih čekao da ih odveze u bolnicu.
-Majko, ne razmišljam o ženidbi. Ni sam ne znam da li uopšte i želim brak...mnogo toga se iskomplikovalo. –Metin je nervozno govorio šetajući se po sobi.
-Sine, ne vršim pritisak...računam dve godine ste zajedno, ljudi pitaju. Ne ulazim u vaš odnos ali čini mi se da ste bližu kraju nego početku.
-To si u pravu...bliži smo kraju.-promrlja sebi u bradu.
Poljubi majku u obraz i izađe, viknu Halilu da mu doveze auto. Pogleda na sat, išao je kod svog prijatelja na čašicu razgovora. Dino je držao poznati restoran klub na samoj obali. Godinama su se družili, prošli školu i dve godine fakulteta a onda je Dinu umro otac. Vratio se u Istanbul i nastavio porodičan posao. Bio je jedan od poznatih u gradu jer lokal je imao tradiciju dugu decenijama. Zadržao je etno stil a kasnije napravio i klub za mlađu populaciju. Velika građevina urađena skladno, spoj starog i novog. Metin je voleo sedeti na velikoj terasi i satima gledati more, jedino tada je imao osećaj da vreme može stati pružajući svu lepotu. Želeo se posavetovati sa drugom...dugo vremena je vrteo jednu misao, razmišljao je o povratku. Amerika je bila dobra za život ali nije imala dušu, mnogo puta je osetio samoću i ako je imao prijatelje oko sebe. Nedostajao mu je ovaj miris, prisnost ljudi, osmesi stidljivih devojaka, čežnja koja se krila iza svakog zida. Mogao je čuti zov srca u svakom nežnom pogledu zaljubljenih...čekanje i želja su krili strast koja se mogla videti samo ovde. Široko se osmehnu ugledavši snažnog muškarca, pogled njegovih plavih očiju vrati ga u prošlost. Mnoge devojke su zbog tog plavetnila more suza prolile. Pozdraviše se i obojica srećni zbog susreta rešiše da zaliju, tradicionalno i uvek delotvorno jer tada su mogli reći ono što nikom nisu. Ovoga puta je priča o Italiji uzela danak.
Nežno lice, prozirno i čisto u nevinosti širilo je čudnu svetlost sa jastuka u bolničkoj sobi. Zuhra polako otvori oči i slabašno se osmehnu ugledavši lice svoje sestre. Njene tamne oči zasijaše od suza. Nije imala snage da ustane, srce je toliko oslabilo da je mogla samo disati. Sinem je obgrli stežući je u zagrljaj. Bila je slaba, ispijena od teškog života i patnje. Dugo je držala zagrljenu želeći da joj udahne život, prenese snagu i odvede odavde. Plakala je nad sudbinom sestre u nemoći, prognoze su bile loše. Jedini spas je bila operacija u Americi koja je koštala čitavo bogatstvo bez garancije da će uspeti. Nakon operacije meseci oporavka u svetski poznatom sanatorijumu. Feride je mogla dati deo novca ali problem je bio ostatak. Trošak bolnice je narastao na pozamašnu sumu koju je teta odmah isplatila tražeći da se uključe najbolji lekovi. Uz pomoć njih bi joj malo olakšala i produžila život s tim da da ostane u bolnici, povratak u mahalu za Zuhre bi bio smrtonosan. Nesrećna žena je sedela u hodniku bolnice i plakala, srce joj se cepalo. Njoj Bog nije dao decu a dao je onima koji nisu mogli makar zdravlje svoje dece očuvati. Znala je jako dobro šta je sirotinja, od nje je i pobegla ali nije mogla shvatiti da novac koji dobiješ za lek svom detetu popiješ i proćerdaš. Obrisa suze i polako krenu prema bolesničkoj sobi, morala je biti jaka...ona je bila jedina nada toj devojci.
