-Da...ja. Usput da li me pitaš ili se ljutiš? – nasmeja se i odgovori na italijanskom.
Prebledela je od besa jer petoro turista ih je gledalo sa simpatijama i zanimanjem. Sinem je pokušavala da se smiri dok joj telo podrhtavalo, sa njim u tako malo prostora je bilo ravno utopiji. Njegov osmeh je izluđivao...nemarno podiže ruku, stavi naočare za sunce i sakri pogled. Ni slutila nije da iza tamnog stakla krije strast jaču nego ikada. Vrpoljila se na uskoj klupi gledajući koliko su daleko od obale, želela je što pre pobeći od njega. Grozničavo je razmišljala od kada je ovde i što nije sa svojom dragom verenicom ili ženom? Besnela je pri pomisli da je došao po malo uzbuđenja pre nego što se zauvek skrasi. Srce je osećala kako joj kuca u grlu, mutilo joj se pred očima. Brodić uplovi u maleni zaliv sa kristalno čistom vodom. Oštro stenje je izranjalo iz talasa otkrivajući svu lepotu surovosti, a onda kuće i velelepne terase ukrašene cvećem kao da su između mora i neba ostale i oduzimale dah posmatrača naslanjajući se na njihova nedra. Naglo je ustala želeći da prva izađe na drveni dok kada oseti kako je uhvati ruka za mišicu i povuče. Nađe se na korak od njega ogledajući se u staklu njegovih naočara. Pokuša se izvući ali je steže toliko da je osetila bol. Nasmeši se da ne primete ljudi i Karlo koji se svo vreme smeljuio. E, tako je i on nekada pokazivao vrelu ljubav...svaka koja mu je pala šaka je bila do kraja njegova. Ovaj mladić je hteo malenu, znao je da vredi i znao je šta hoće. Izašli su iz čamca, Sinem mu doviknu.
-Vidimo se, večeras striko.
Starina joj se nasmeši i namignu, stomak joj se zgrči. Na pamet joj nije padalo da ovoga puta popusti, gospodin Metin će vrlo brzo odlepršati gde god ali što dalje od nje. Cimnu ruku i otrže se od njega, zastade i unese mu se u lice sikteći.
-Ne znam šta hoćeš? Zar nije dovoljno što sam otišla da bi ti shvatio da je kraj? Ustvari, kada bolje razmislim nije kraj jer nije ni počelo...briga me kako ćeš shvatiti, kapiš?
Preterala je, nije mu se dopao njen ton jer nije znao zašto je ovakva, čemu ovakav bes? Steže vilice, podiže glavu i zausti da kaže kada se ona naglo okrete i krenu ostavljajući ga na obali. Nije stigla dalje od par koraka, ščepa je i okrete prema sebi...tihim, pretećim glasom reče.
-Mrzim scene...posebno one za koje ne znam povod. Nećeš se pomeriti od mene dok mi neke stvari ne objasniš.
-Nemam šta da objašnjavam, molim te pusti me...grub si. – uplašeno odgovori.
-Sinem, neću otići iz Pozitana dok ne dobijem odgovore. Sve znam, tvoja prošlost je slična mnogim u kraju iz kojeg si potekla. Ne zanima me tvoje poreklo, zanima me tvoje srce. Zašto si otišla?
-Molim te...ne mogu, nemoj! Idi, ostavi me.- plačnim glasom i očima punih suza odgovori.
Metin ustuknu, oseti oštar bol...ona je zaljubljena. Mesecima nije pozvala, glas od sebe nije pustila. Onaj Italijan od letos? Ostavio je ili ona njega? Pusti je i namršti se. Jedva izgovori.
-Reci mi da li je postojao još neko? Voliš ga?
Ona se trže na njegova pitanja i prostreli ga pogledom, kroz zube odgovori.
-Da, volim ga...na žalost... ali on pripada drugoj!
Stajali su netremice se gledajući, ona što je rekla istinu jer je shvatila da on ne zna a on ubeđen da je drugi muškarac u njenom životu. Oboje poneti jačinom osećanja gubitka, nesvesno krenuše jedno pored drugog. Izađoše na glavnu ulicu pored obale pokušavajući naći adekvatne reči oboje u isto vreme zaustiše reći. Metin prvi prekinu napetost.
-Sada kada si rekla razlog, možemo popiti kafu i uživati na Suncu. – mirnim glasom reče.
Sinem ga pogleda zapanjeno, nije mogla verovati kako taj čovek menja raspoleženje u roku od par minuta. Dovodio je do ludila svojim opuštenim stavom, imala je utisak daa se poigrava sa njom.
