Bitanga I Princeza

Posveta

Nedostaješ....

Uvek, svaki dan... sa svakim mirisom lipe, sa svakom novembarskom kišom... nedostaješ kada se miris zime uvuče duboko u dušu...

Onda kad je najteže, nedostaješ da zagrliš... da na tvome ramenu sve prodje...

Pitam se, sada kada imaš krila i možeš da odeš bilo gde, da li ikada doletiš do mene, onako, kao nekad... kad se zasitiš svih devojaka, kada te ostave, ili ti dosade... da vidiš šta radim, kako sam, kako živim ovaj prazan život bez tebe...

Bili smo pogrešni od starta... bili bi pravi, da smo samo oboje to dozvolili. Ja sam želela da budem tvoja, a ti nisi želeo da me zavoliš... ono što smo oboje osećali je taj magnet koji nas je vukao jedno drugom. Onu želju zbog koje nismo mogli da odustanemo jedno od drugog.

Vraćao si mi se, a ja sam te prihvatila. Uzimala sam mrvice tvoje ljubavi. Bolelo je jer sam uvek želela tvoju celu ljubav. A onda sam odustala... pustila sam te kao list na vetru, da odletiš drugoj, da te zaboravim, odbolujem...

Uvek sam mislila da ćeš se opet vratiti...

Nisam ni slutila da ćeš otići zauvek...

Tamo gde više ne mogu da te pronadjem...

Nedostaješ.... da poljubiš gde boli... da zalečiš sve rane... da učiniš da zaboravim sve muke...

Nedostaješ da slažeš, da me podigneš u zvezde svojim lažima, da mi kažeš sve ono što želim da čujem, iako znam da ništa od toga nije istina...

Nedostaje mi miris tvog parfema, tvoji nemirni prsti, dodir tvojih usana na mom vratu...

Nedostaje mi čak i onaj poljubac koji se nikada nije desio...

Da sam tada znala da će mi te nebo uzeti, uzela bih sve što mi nudiš, bez poljupca, jer to je samo sitnica naspram istine da više ne mogu ni da te vidim, čujem, pomirišem, dodirnem....

Ne volim te, zaljubljenost je davno prošla... mislim da nikad nisam ni volela tebe... volela sam sebe u tvojim očima... volela sam način na koji si ti mene voleo, onu iskru koju sam ja stvarala u tebi. Baš ja.... jedino ja....

I evo, puštam te... leti slobodno, kuda želiš, kao jesenji list na vetru, kao zlatno pero žar ptice.... jer uvek si takav i bio, slobodan, nestalan... nikad moj....

Za nas nije znao niko. Bili smo vešto skrivana tajna. Krili smo se od svih, jer nikome nismo smeli da verujemo. U očima drugih bili smo totalno pogrešni. Bitanga i princeza. Drugačiji. Znali smo to i mi, i zato smo pokušavali da pobegnemo jedno od drugog. Od sudbine se ne može pobeći kao ni od prave ljubavi. Ljudi nisu mogli da nas rastave, trebalo je nešto jače od toga.....