Bitanga I Princeza

Priča za bitangu

Sve naše godine zar da zaboravim....

Plovi po mojim mislima, lagano  me uspavljuje i uljuljkuje u melanholiju. Sve naše godine, postoji li bar jedna? Ili su sve te godine samo moje? Ili sam ih ja izmaštala i umislila. Kriva sam! Kriva zbog svog tog vremena koje je proteklo. Kriva jer još uvek živim u tom vremenu, kriva što samo jedna pesma, kap kiše ili miris lipe mogu da me vrate baš u to vreme.

U ono kad si mi bio sve. Kad sam ti predala sve što sam imala. Oči da ih gledaš, a ne da ih napuniš suzama svaki put kad se okreneš i odeš. Ruke da te maze, a ne da ih slomiš kao krila, da ne mogu više nikad da polete. Srce da ga voliš, a ne da ga razbiješ na parčiće tako da više nikad ne bude celo. Kladim se da si neko parče krišom strpao u džep, da te voli kad ja nisam blizu.

Usne da ih ljubiš, a nisi ih poljubio nijednom! Nijednom! Ostala sam sama, željna tvojih usana, sa nadom da ću ih jednom, nekada dotaći. I tu nadu si mi ubio! I nju si odneo sa sobom u grob.

Bio si uvek svačiji, nikada moj. A ja sam bila tvoja, i samo tvoja. O kako sam se trudila da to promenim. Pokušavala sam da se okrenem, onako u tvom stilu. I da odem. Uvek bi me vratio nazad. Bilo je dovoljno samo da kažeš: " Nedostajala si mi", i ja bih ti poletela u zagrljaj. I sada bih najviše volela tvoj čuveni zagrljaj. Ono mesto na tvome ramenu, gde mogu da spustim umornu glavu, zažmurim i maštam, obavijena tvojim rukama kao štitom. Štitom od života, od svega što nismo mi.

Počinjala sam i druge veze, i sve su se završile jednim tvojim pozivom. Kao da sam vreme izmedju popunjavala nekim ljubavima koje su se gasile pre nego što su i nastale. Za mene, postojali smo samo mi, bez da smo uopšte i postojali.

A onda sam ipak otišla. Skupila svu svoju snagu i okrenula ledja, baš u tvom stilu. Nisi pošao zamnom, nisi me ni tražio. Bolelo je, ali mnogo manje nego svaki tvoj odlazak. Otišla sam, a i stvari nikad se nisam od tebe ni metar mrdnula. Nastavila sam da živim, da ubijam dane nekim drugim ljubavima, čekajući tvoj poziv koga nije bilo.

I onda, kad mi je život darovao sve kao na tacni, ljubav, porodicu, dete, sve one sitne radosti života, oduzeo mi je tebe! Zauvek! A ni tad nisi bio moj, nego tudj. Otišao si zauvek, andjeli su te odveli. Onako, baš u tvom stilu. Bolelo je, i danas boli, i boleće. Navićiću se ja na tu bol, vremenom možda i zaboravim da boli. Imam one sitne radosti života, da me održavaju živom.

A srce. Njega ne mogu da prevarim. Ono će uvek kad oseti miris lipe, ili kap letnje kiše, da se vrati na mesto zločina. Koliko daleko bilo. Vratiće se da traži ono parče koje si ukrao, da se zalepi, i ponovo bude celo. Ostalo je u tvom džepu, jel da? Ostalo da te voli gore na nebu, da te voli zauvek!