Otkucaji Srca

Prolog

A/N
Ćao svima, ja sam Anđela i ovo mi je prva knjiga koju pišem ovde! Nadam se da će vam se dopasti, ali imajte obzira jer prvi put pišem ovde!
Volim vas!

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
   •~•~•~•~•~•~•~•~•~•~•~•~•~

Plave oči u kojima se gubim, doslovno gubim. Plave oči, plave kao dva najlepša kristala na ovome svetu.  Oči od kojih ponestaje kisika u grudima. Isto to se dešava i u mojim, ali ovoga puta iz dva razloga. Prvi je zbog tog pogleda, a drugi jer mi zaista ponestaje kisika i to zbog napada astme. Pogled mi se muti i sledeće što mogu da vidim i osetim jeste potpuni mrak i dve čvrste ruke, ruke mog otmičara. Ne znam ko je niti šta želi od mene, ali ono što znam je da sam se zaljubila u te savršene oči. Iako sam sigurna da ću zaista mrzeti ovog čoveka njegove oči će mi zauvek biti prva ljubav! Suludo je zar ne? Zaljubiti se u oči nepoznatog muškarca, ali ja uvek sam bila samo to i ništa više, čudakinja koja se doživotno zaljubljivala u oči nepoznatih osoba. Ali jedino tako sam bežala od stvarnosti, od roditelja koji nikada nisu imali dovoljno vremena i razumevanja za mene, svo bogatstvo koje posedujemo bilo je zaslužno za moj isuviše jadan život. Nisam sponzoruša, ja sam samo obična žrtva bogatstva.
Ali onda ostala sam sama sa gomilom novca i roditeljima tri metra ispod zemlje.
Živeli za novac i poginuli zbog njega. Čitav njihov život u sedam reči.
Ubivši ih, mafija počinje potragu za mnom. Tako da ja sam sledeća novčana žrtva. A izgleda da će se moj život zaista vrlo brzo svršiti. Osetim izuzetno jake pritiske u predelu grudi ,  a zatim i vazduh ukusa mentola koji se širi kroz celo telo. Sneno otvaram oči susretajući se sa istim očima od malopre udišući neki odvratan miris koji me natera da utonem u ponovni san.

***

Dok prefinjena bogatašica spava na zadnjem sedištu automobila promatram njenu sliku koju sam dobio od brata. Izgleda tako nevino i bezbrižno što za ovih deset dana praćenja nije baš potvrdila. Samo kada se setim reči moga brata na njen račun.
~Flashback~
"Sofija Petrov jedina ćerka Bogdana i Jelice Petrov. Osamnaest godina, ostala bez roditelja sa sedamnaest. Roditelji su joj ostavili svo bogatstvo koje su posedovali tako da je Sofija jedini naslednik. Đak generacije i uspešno upisan student na pravni fakultet u Moskvi. Ostala sama na milost i nemilost ovog sveta! Vrlo detinjasta devojka i izuzetna balerina. Ovde ti je slika te devojke koju si tražio ! " Dobro promotrim svog brata pa uzmem koverat sa njenim podatcima. "U redu je možeš izaći "
Uzimam ključ od automobila sa podatcima i krenem put Sankt Peterburga na drugi kraj Rusije.
Parkiravši se ispred ogromne zgrade fakulteta napokon pogledam sliku gospođice i odmah me hladan znoj oblije. Uputivši pogled ka vratima fakulteta ugledam baš ono što sam tražio čuvenu Sofiju Petrov besnu do srži. Utrčava u prvi sledeći taksi i kreće nekuda. Posle duže vožnje nađem se na proplanku iznad grada odakle se pružao fantastičan pogled moram priznati. A ona sedela je sklupčana cepajući neke papire kao i nešto nalik ultrazvuku. Nisam je dugo promatrao samo sam se pokupio i otišao u hotel znajući šta je muči. Tako je prošlo deset dana sve dok je nisam naveo da me prati i tako mi je pala u ruke iako ništa nisam učinio praktično nije disala dok joj nisam dao veštačko disanje od koga se povratila a zatim je ja uspavao.
~End of flashback~
Otvaram oči shvatajući da se nalazim u krevetu na svilenoj plahti ispod sebe.
Osećam mlitavost, oslabljenost i veoma jaku glavobolju, još mi nije jasno kako me napad klaustrofobije ne hvata!
Ko zna gde sam i šta sam? Predpostavljam u nekim pizdićima gde ću biti i silovana a zatim ubijena.

"Sofija Petrov...da, da ćerka uglednog, a ujedno i najvećeg biznismena u Moskvi Bogdana Petrova.
Dobrodošla devojčice!" - krv u žilama mi se ledi i počinjem otežano da dišem. Ne smem da progovorim sve ovo previše plaši neustrašivu Sofiju Petrov.  Uhvatim trenutak kada je plavi pogled spao sa mene i krenem ka vratima za koja ni ne znam gde su u ovom mrklom mraku. Izuzetno jak stisak me ukopa u mestu šaljući jezu kroz moje telo.
"Kuda si mislila da si pošla devojčice?" -  i opet moj pogled se stopi sa istim onim plavetnilom tako da kroz mrak nazirem crte lica i figuru ovog čoveka.
"Šta želiš od mene, idiote?" Odgovorim sa užasom sigurnošću i neustrašivošću, samo se pitam odakle mi sve to, trenutno sam  izuzetno uplašena!
"Šta želim od tebe? - ciničan smeh mu se otme sa usana, dok me sablasna soba baca u trans - Pa svašta lepotice!" 
Perverzno se osmehne. Gad. Odvratni. Ogavni. Prevrtljivi. Mrzim ga.
"Slušaj me kretenu uzmi mi sve, svo ovo  bogatstvo, boli me kurac, za to! Moji roditelji to svakako nisu pošteno stekli. Ne treba mi njihov ljigavi novac! Uzmi sve i do poslednjeg feninga, samo me pusti da živim normalno! "
Krv mi ključa u venama i pritisak mi se nenormalno podiže, a on samo drži odvratni smešak na svom ogavnom licu.
" Devojčice zbog takvog ponašanja moraću da te kaznim!"
Pogledam ga upitno i ako mi kroz glavu prolazi stotine loših stvari, ostajem smirena. Gasi svetlo koje se jedva videlo i napušta sobu uz reči -
" O da! Znam da si klaustrofobična" -  zaključavajući je.