Otkucaji Srca

Odbor za doček invalida..

****************
Ne osećam noge! Ja ne osećam svoje noge ! Suze se same slivaju dok pokušavam da ustanem iz kreveta, ali umesto toga završim na patosu. Na fotelji uočim onog gada od sinoć kako spava ko top boli ga kurac ! Ali kada progleda brzo ustane ne shvatajući šta se dešava pokušao je da mi pomogne da ustanem,ali kada shvati da ne mogu podigne me na krevet! Plašim se ovoga čoveka, nikada se nikoga ovako plašila nisam...

"Hej, devojčice sve je u redu. Nemoj me se bojati molim te. Hajde sada kaži mi šta si sanjala, kako si uopšte jebeno pala? - glas mu je bio u početku veoma nežan za šta sam se zapitala da li uopšte on ima mogućnost takvog govora, a onda nastupio je grub nadrkan glas. Smognem jedva snage da mu odgovorim na pitanje.

"Ne..ne..ne osećam noge"
Već sledećeg trenutka sve se odvijalo veoma brzo zvao je dvojicu momaka koji su se svađali sa njim. A on? Bio je i više nego mrtav hladan! Iako sam bila tu prisutna pola razgovora nisam shvatila sem..sem on je imao sve moje podatke kod sebe? Jebeno me je pratio,gad ! Zapreti dvojici momaka i napusti sobu uz tresak.

"Ćao Sofija, ja sam David, Nikolajev brat inače sam doktor, a ovo je Daniel moj brat." Samo nemo klimnem glavom u znak pozdrava, nemam snage da govorim!

"Znam svu tvoju istoriju bolesti, i to da imaš noćne more! Sada ću te pregledati i videti šta je sa tvojim nogama. Predpostavljam da ne znaš gde smo sada, a ni ko je Nikolaj. Rostov veoma daleko od tvog Sankt Peterburga. Nikolaj je ovaj debil koji je upravo napustio prostoriju i tebe doveo u to stanje. I molim te da sa nama dvojicom pričaš normalno kao da smo najbolji prijatelji, važi? Nikolaj je bolestan u mozak! Mi smo sušte suprotnosti!"
Sedne do mene i otkrije moje noge, a ovaj drugi napusti prostoriju. Pipa me svuda po nogama, ali na žalost ne osećam ništa.
"Privremena paraliza! Od sutra počinješ da vežbaš hodanje. Moraš da se boriš kao lav da bi stigla do željenog rezultata. Tvoju baletsku karijeru ćeš nastaviti odmah nakon oporavka, važi? Idem sada da naučim sve potrebno, kretaćeš se pomoću kolica! Doći ću po tebe kada bude bilo vreme za doručak! A sada svari sve informacije koliko možeš.." mahne mi i napusti sobu.

Jebeni gad, jebena noge, jebeni balet! Kako ću ja igrati ponovo? Znaju li oni šta ovo znači za jednu balerinu? Gadu, odnosno Nikolaju je ostala kožna jakna na fotelji. Ček,ček on se izdrkao na ovu dvojicu zato što mu nisu dali sve podatke o meni. E pa ja ću ti dati odvratni stvore i više nego što ti treba! U jednom ćošku sobe ugledam ono što me najviše boli, ono što je trenutno dovedeno u pitanje da li ću ih ikada obmotati oko svoje noge. Baletske cipele. Kraljevsko plave boje. Cela soba je u tonovima te i roze boje. Krevet je skoro kao bračni i stoji na sredini sobe. Sa jedne strane kreveta nalazi se veliki stakleni prozor od prilike širine 3-4 metra koji gleda na grad koji se pruža ispod ove kuće ili čega već, ali svuda okolo se nalazi gusta četinarska šuma, prozor je na istom tom zidu samo ovom drugom nestaklenom delu. Jedna polica je puna meda i plišanih igračaka, a sledeća koju mogu dohvatiti rukom ima 3 para baletskih cipela. Uzimam prvi par gledajući u njih, a suze slivaju se same. Ja ne želim da plačem zbog toga, boriću se kao lav da ponovo obijem ove cipele...ali šta ako ne uspem? Šta ako ostanem u onim invalidskim kolicima zauvek. Onda mi je bolje da se ubijem. Od muke vrata počnem gađati cipelama i poslednja cipela završi u ruci dotičnog Nikolaja poznatijeg kao gad, sa psihopatskim smeškom kao Dejmon iz Vampirskih dnevnika.

"Devojčice?" Prostrelim ga pogledom.
"Hajde idemo da jedemo! Dođi." Krene prema meni da me podigne.

"Skloni se od mene, želim da dođe David!" Udaram ga po ruci koja se približava sve više.

"Devojčice jedno su želje, a drugo mogućnosti! Hajde idemo dole da jedeš. "

"Nisam gladna!" Odsečno se suprotstavim

"Pa zato si tako i anoreksična! Dolazi ovamo " podigne me i krene ka vratima, udaram ga po grudima šakama, ali on je toliko mrtav 'ladan da se čak i smeje. Ou ovde ima hiljadu soba. I da u pitanju je kuća na tri sprata i svaki sprat je povezan jednim istim stepenicama. WTF? Silazeći u dnevnu sobu pravo naspram stepenica koje su na sredini cele kuće nalazi se veliki sto pun bogate hrane. Za stolom sede 4 momka i dve žene jedna je starija, a druga je mojih godina?

"Šta je ovo odbor za doček invalida? Hvala ti, ali mi stvarno nije potrebno sažaljenje koje se vidi iz očiju ovih ljudi, dovoljno sam jadna! Čim se nalazim u tvojim prljavim rukama! " on me delimično iskulira dok dva nepoznata momka potiskuju smeh. Jebaću ti mater Nikolaj,o da kao što niko nikada nije.

" Davida i Daniela znaš, Helena moja sestra,Aleksej moj najbolji prijatelj i njegov brat Sergej i Nela naša kuvarica i druga majka."
Veštački se osmehnem zanimljivim likovima u publici sa kojima ću se zajedno urotiti protiv ove šovinističke osobe koja me drži.
"Ja sam Sofija, ej egoisto, a da mi i kažeš i njihove datume rođenja i ako može jedinstveni matični broj čisto eto da imam u rokovniku, ako se zadesi kakva saobraćajka ili ih policija privede, a oni da ga ne znaju!"

"Umukni" saseče me u momentu veoma tiho, da oni ne čuju. E pa ne može to tako lepi moj!

"Momak malo si se zajebo, znaš? Sofiju Petrovu niko ne ućutkuje!"

"Srećo moraćemo da promenimo ta tvoja pravila! Nikolaju Vladimiroviču se niko ne suprotstavlja niti protivreči !"

"Srećo, moraćemo to da promenimo!" - cinično mu se nasmešim i zavodljivo namignem.
Spusti me na stolicu jedno mesto dalje od njega. Wtf? Zašto ovde pored mene stoji još jedna prazna stolica sa kompletnom opremom.
"Izvini..- začkiljim na jedno oko ne bi li se setila imena devojke pored mene -...Helena? - potvrdno klimnu glavom uz blagi osmeh - jel očekujemo nekoga ? Ili tu sedi debilkov imaginarni drug iz detinjstva? - devojka se počne nekontrolisano smejati dok je svi sem debilka gledaju pogledom " ona nije sva svoja, zvanično je pukla"

" Čuo sam te šta si rekla devojčice!"

"Jaoj kako li ću noćas spavati zbog toga! Jebeno želim da idem u sobu nisam gladna!"

"Moraš da jedeš" - izbeči svoju facu na mene galameći kao budala

"Je-be-no.... me... vodi...u sobu " - histerišem gađajući ga maslinama iz ukrasne posude.

Agresivno me podigne noseći me ka mojoj sobi. Jebeno sam najebala. O, da i to veoma. Udarom noge otvori vrata, radi čijeg udara u zid se stresem. Svom snagom me baci na krevet tako da dobijem blagi potres mozga. Ista ona vrata svom snagom zalupi zatvarajući ih.