Otkucaji Srca

Ne oseća noge?

To ni malo nije dobro zbog moje klaustrofobije,kao ni astme kao i mojih noćnih mora koje se javljaju svake večeri. Napipam krevet i legnem u njega toneći u duboki san.
" Ti si me ubila,mama! Kako te uopšte mogu nazvati majkom? Jesi li ti uopšte ljudska vrsta? Odvratna si mrzim te!"
"Ne,ne ljubavi mamina ti si moje zlato, mama je htela da te dovede na ovaj svet, ali rekli su mi da je moja beba previše rano rođena i da je mrtva!" Krici dečjeg plača odzvanjaju ovom skroz belom prostorijom, dok se suze slivaju niz lice , beba koja mi se obraća je daleko. Ne mogu razaznati da li je muško ili žensko. Srce mi se cepa,a urlici su sve bliži i intenzivniji. Znojim se jedva dišem dok beba šalje sve veće uvrede na moj račun
" Ti si kurva, ni oca mi ne znaš! Živeli bi bez oca je l' da majko ?" "Ne sećaš me se dobročiniteljko? Ja sam ono dete za koje nisi ni znala! Kurvo!"
Gušim se, jecam dok se u plač jedne bebe ubacuje i drugi. "Kurvo"
"Kurvoo!"
"Droljetino, ti majka?"
" Fukso!"
Umirem gušim se.
"Ne,ne,ne ne osuđujte me! Ne i ne "
U jednom trenutku iznenada sva zadihana iskačem iz kreveta i počinju napadi klaustrofobije jedva dišem, osećam da gorim od temperature, osećam se kao da me neko jede u ovom mraku. I ono najgore na trenutak nemam vazduha, umirem i raspadam se na 1000 delića.
~•~•~•~•~•~•~•~•~•~•~•~•~•~•~•~•
Ova devojka je poprilično mirna u odnosu na to da je klaustrofobična! Ne čuje se čak ni ubrzano disanje! Bukvalno ništa. Pola tri noću je, devojčica verovatno spava. Otvaram vrata sobe dok se miris letnjeg parfema ulazi u moje nozdrve. Lagano palim svetlo, ugledavši devojčicu kako bespomoćno spava, ali ne diše. NE DIŠE? Dotrčavam krevetu u kome leži, hvatajući je za ruku da joj vidim puls. Nema ga, jedva je moguće osetiti ga pod prstima. Vičem pokušavajući da dozovem bilo koga od ukućana. U sobu uleće moj brat Daniel moja desna ruka, a za njim David koji je završio medicinu, izrod!
"Šta se ovde dešava koji kurac? Šta si uradio sirotoj devojci? Jebote Nikolaj jesi li normalan? " mora li uvek da pametuje !

" Ne baljezgaj nego pomozi" Prilazi Sofiji i gleda puls, temperaturu, da li diše i po njegovim grimasama nije dobro! Uzima telefon i poziva nekoga govoreći mu da istog trenutka pošalje istoriju bolesti ove devojke.
"Devojka gori, skoro pa ne diše, o čemu ja pričam NE DIŠE! Bleda je kao krpa ! Znaš li ti koliki si monstrum? Daniel, donesi mi crnu torbu iz sobe odmah ! A ti - upre prstom u mene - trči u grad i.. - preusmeri pažnju na svoj telefon na koji mu je upravo stigla poruka. Čita, mršti se, pravi depresivne grimase, ponovo gledajući u mene - traži u apoteci antibiotik protiv temperature, infuziju, vitamine, dosta vitamina i lek koji devojka koristi. - napiše na papir- Sad se nosi u tri lepe pizde materine i traži apoteku koja radi 00-24 !
- ošine me pogledom uzimajući torbu iz Danielove ruke.
"Šta me gledaš koji moj, kao tele u šarena vrata, trči, umire !"
Biću ga boga mi! Stariji sam od njega! Ulećem u kola i najbrže što mogu krećem se ka gradu. Kada jedva pronađem apoteku, krenem nazad. Mislim da sam otišao i vratio se za 10 minuta. Stižem u kuću bacajući sve Davidu u ruke. Priključuje joj infuziju i nešto joj ubrizgava u venu.
" Šta joj radiš Jebote?" - Ubije me pogledom
" Drogiram je, oh koliko si težak dragi bože, uspavljujem je do ujutru imaće bolove! "
Tu ostajemo nekih pola sata nakon čega svi odlaze, a ja ostajem da je čuvam.
"Ah draga devojko kada bi znala koliko si me uplašila! "
Pređem joj rukom po kosi i zavalim se u fotelju. Devojčice znam koliko je težak tvoj život.
Budi me izuzetno jak tup udarac i sve glasnije jecanje koje se prolama sobom. Otvaram oči gledajući u krevet u kome nema nikoga i panika me polako hvata. A zatim vrisak bukvalno polomi prozore. Ugledam sirotu Sofiju koja leži na podu u suzama. Ustajem i prilazim joj ne znajući šta se ovde dešava. Uhvatim je za ruku ne bi li ustala, ali kao da je izgubila mogućnost hoda, ne reaguje. Uzmem je u naručje i podignem na krevet. A ona? Bleda kao kreč dok joj se niz lice slivaju krokodilske suze, trese se kao da nije pri sebi. Gleda me očima punim straha. Plaši me se? Jebeno me se plaši !
"Hej, devojčice sve je u redu. Nemoj me se bojati molim te. Hajde sada kaži mi šta si sanjala, kako si uopšte jebeno pala?" - glas mi se menjao iz nežnog i tihog do iznervirano nadrkanog. Ne odgovara samo još više plače! Koji moj je ovoj devojčici? "Ne..ne...ne osećam noge"
"Davide! Davide odmah da si se pojavio u sobi Sofija ne oseća noge! Brže! " - ona više ne plače sedi kao zblanuta i mislim da ni sama nije svesna šta joj se dešava.
"Kako ne oseti noge? O jebeno zar je moguće? Ti si kreten, stvarno si kreten! Neko ko ima i astmu i klaustrofobiju kao i najgore snove koji je proganjaju u napadima dovode do otkazivanja donjih ekstremiteta! Nikolaj znaš li šta..."
"...to znači za jednu vrhunsku balerinu?" - dovrši započeto Daniel
"Začepite! - viknem toliko glasno da Sofija počne da se ponovo trese - Zašto mi niste sve to doneli kao njene podatke? Jebeno sam samo tražio da ispitate sve o njoj i od čega boluje i šta radi u slobodno vreme ! Hteo sam sve to, a šta ste mi vi doneli? Podatke koje sam znao i sam, bez vas! " Spreman sam trenutno da pobijem sve redom!
"Ajde nosi se u tri lepe pičke materine, može? To što si ti bolesna psihopata nije moj problem! Devojku si doveo do ne daj bože trajne oduzetosti nogu i to zbog čega? Zato što smo hteli da se iživljavamo ! Sada napusti prostoriju jer će devojka doživeti nervni slom ! Uostalom Daniel ti je rekao da je Sofija balerina, ali Izvini brate ti si ipak debil! "
"Tako sa mnom nećeš razgovarati jel ti jasno picopevac ! - zapretim prstom Davidu ispred nosa i izletim! Otvorivši flašu viskija u mojoj kancelariji žurka može da počne!