Otkucaji Srca

Učini to što pre!

A/N
Pustite pesmu dok čitate ovaj deo ! Nadam se da će vam se dopasti! 💗😘

******
"Slušaj me sada dobro! Ja sam glavni u ovoj kući i sa mnom se nećeš tako ponašati! Od sada ćeš prema meni imati veoma veliko poštovanje isto onoliko koliko ja imam tolerancije za tebe i tvoje ponašanje samo desetak puta više! Jasno? Ovo ponašanje za stolom je krajnje razmaženo i jadno što ti zapravo i jesi. Ako ćeš jesti odneću te dole u suprotnom sedi ovde sama! - sve vreme se dere na mene, mislim ipak sam povredila ego Nikolaja Vladimiroviča. Ali ovo vređanje na račun vaspitanja je... nemam komentar....

"Poštovani gospodine Nikolaju Vladimiroviču ja nisam neko ko je razmažen niti mi se obraćati na takav način. Ja ni po čemu nisam razmažena, život me štedeo nije! Sa svojih osamnaest godina sam prošla kroz odbacivanje roditelja, njihovu smrt, torture raznih ljudi, sada prolazim i kroz tvoje torture, vređanje, dokazivanje boga i oca u ovoj kući i ono što me najviše boli jeste to da sam izgubila sebi najvrednije biće koje sam prevreme....."

Začepim usta jer je i previše proizašlo iz njih.

"Ma jebi se i ti i tvoj život i torture i bića i sva ostala sranja koja si nabrojala!"

"Marš iz sobe da te moje oči ne vide gade odvratni. Koji moj me držiš ovde ako ti smetam. Bolje da me ubije mafija i skrati mi muke. Za šta ja da živim ? Za svoj bedni život u invalidskim kolicima kao...kao neki poslednji jadnik. Bolje donesi pištolj i prosviraj mozak da se rešim muka. A znam da ti to neće pasti teško! Sutra mi donesi papir i olovku napisaću testament u kome ostavljam svu usranu imovinu tebi i tvojim naslednicima. A posle toga želim da mi prosviraš mozak jer ja samo smetam ovoj planeti! A sada molila bih te da izađeš!"

"Ne lupetaj gluposti!" Izađe uz lupanje vrata

Shvativši da su mi obrazi mokri od suza za koje nisam ni primetila da liju obrišem ih. A onda briznem u plač dok se gromoglasni krik širio kroz ovu prokletu kuću. Glava me boli od plača i tera me da spavam što na kraju i uradim.

Sutradan su stigla invalidska kolica i sve što bi mi moglo pomoći da ponovo prohodam. Dan za danom je prolazio, a ja sam sa Davidom radila i noć i dan. Borila sam se, ali moja borba je bila na tom nivou kao da jednom kantom vode gasiš požar koji je zahvatio šumu veliku nekoliko hiljada hektara. Ništa! Jedno veliko ništa se desilo. Zajedno bi vežbali do 3-4 sata ujutru, ali ja sam i dalje bila jedno beskorisno biće. Sa dotičnim gospodinom sam se svađala još četiri- pet dana posle onoga i to veoma smo se poklali rečima. A onda se pokupio i otišao nekuda i nema ga već 15 dana. U međuvremenu sam saznala da je njegova soba jebeno preko puta moje. Napisala sam testament pre dva dana, čekala sam da vidim kako će moj hod napredovati ali pošto nema ništa odlučila sam da je onako najbolje. Kolica su odlična, ali osoba bez koje ne bih mogla ništa jeste Helena. Da nije nje ne znam šta bih pomaže mi da obavim wc, higijenu sve! Sprijateljila sam se sa svima. Ou da u međuvremenu sam saznala da je Helena zaljubljena u Alekseja koji je bukvalno bog lepote i seksipila, iako nikada nisam do sada priznala,ali i njen najstariji brat je daleko boljeg izgleda u odnosu na Alekseja. Al' jebeš ti to kada si odvratni gad.

"Ajde gotovo za danas, kasno je previše, pola dva je! Sada u krevet da se odmoriš, a ujutru u nove radne - u tom trenutku otvaranje vrata prekine Davidovu rečenicu. I na ulaznim vratima pojavio se niko drugi do Nikolaja Vladimiroviča. Oboje preusmerimo pogled ka njemu koji je osrednje smoren u kožnoj jakni, crnim pantalonama i martinkama - pobede, stigla je vremenska nepogoda! - kroz zube prošapuće.

"Šta vi tražite ovde u ovo doba?"

"Pre svega, dobrodošao brate, kako si šta radiš? I verovatno najzanimljivije pitanje gde si nestao 15 dana, dragi brate?"

Sa dozom cinike u glasu obraćao se Nikolaju. A on ga je gledao u fazonu šta te boli kurac...

"Devojčice kako napreduješ? Želim da te vidim za koji dan kako hodaš!"
Jel me oči varaju ili ja to vidim smešak na njegovom licu kao i namig?

"Pre ćeš me videti tri metra ispod zemlje nego kako hodam!"

Podsetim ga na poslednju svađu u kojoj sam mu drugi put naglasila moje predhodno izrečene želje.

"Ne pričaj gluposti devojčice, još si ti mala život je pred tobom!"

Popne se uza stepenice i nestane iz mog vidokruga.

"Ajde da te nosim gore u sobu" kaže mi David podižući me i noseći uza stepenice.

"Hoćeš u krevet? "

"Neću stavi me u kolica imam nešto da obavim!"

"Važi! Laku noć!" -kaže zatvarajući vrata

"Laku noć!" Odgovorim mu

Dovučem se do fioke u kojoj mi stoji papir i olovka. Ostavim svoj potpis na taj papir i krenem u njegovu sobu. Predhodno pozovem Helenu da bih joj se zahvalila,ali mi se ne javi. Svakako sam joj napisala pismo u kome joj se zahvaljujem i njoj i Davidu. Moje muke će se svršiti za koji minut i loza porodice Petrov će se zauvek ugasiti! Napokon! Mojoj nesuđenoj maloj porodici ću se pridružiti.
Pokucam mu na vrata, ali ništa. Drugi put. Ništa. Treći put, ništa i taman što pođem rukom ka četvrtom putu on otvori vrata.

Na njemu bela providna majica, koja i više nego ističe njegove mišiće i kako bi ja rekla bogovsku lepotu i seksipil.

"Devojčice? - smrkne se - Šta ti treba?"

"Mogu li ? Trebamo da popričamo o nečemu vrlo važnom!"

"U redu uđi, odnosno sačekaj da te uvedem" - prođe iza mene gurajući me u svoju sobu.

Hoh, kolika mu je soba tri zida su mu skroz u staklu na sredini sobe nalazi se bračni krevet koji gleda na grad ispod kuće. U pozadini se nazire blaga svetlost koja obasjava sobu.

"Htela si da pričamo devojčice?"

"Izvoli!" Pružim mu papir u kome sve piše

"Šta je to?" namršti se

"Testament"

"Koliko se ja sećam dogovorili smo se da to ne pominješ?"

"Shvati me da ja ne mogu!"
Uzme papir i počne čitati testament napisan mojom rukom.

"Znam da ti neće biti teško ubiti me i zato to učini što pre!"