Potraga za bratom/Zivot s' Nejmarom

Prvi put sama van kuce

Cim sam stigla kuci spakovala sam stvari, uzela svu svoju ustedjevinu i krenula na put. Iako nisam saznala nista novo o Nejmaru.

A sada mislim da je bilo dovoljno proslosti, vracamo se u sadasnjost.

Avion je napokon sleteo. Iako sam spavala celim putem, i dalje sam bila umorna. Volela bih da u svoj onoj guzvi na aerodromu, ugledam jedno dobro poznato lice. Ali znam da od toga nema nista. Ko sam ja? Da li Nejmar uopste zna da ja postojim?? Kladim se da je odgovor na moje pitanje : NE!!! Posmatrajuci sva ona nasmejana lica upitala sam se da nisam mozda pogresila? Otisla u nepoznatu zemlju, hiljadama kilometara daleko. Moji su do sada verovatno primetili da me nema. Verovatno su jako zabrinuti, ali nije bas da sam otisla bez reci. Ostavila sam im pismo u kome sam im sve objasnila. Nadam se da ce me razumeti.

...

Vec je poceo da pada mrak, a ja sam i dalje s' koferom u ruci lutala ulicama Barselone. Bilo je zaista cudno. Na ulici nije bilo skoro nikogaje sto mi je bilo jako cudno. A onda sam naisla na jednu  tavernu, i cula smeh. Odmah sam usla da vidim ima li slobodnih soba. Za divno cudo imali su jednu sobu. Vise mi nije bilo vazno da li cu morati da platim citavo bogatsvo za jednu noc. Bilo mi je bitno da nocas imam gde da spavam. Nakon sto sam se dogovorila sa gazdaricom taverne, pozvala me je da im se pridruzim dole u gledanju utakmice. Pa da, sad mi je bilo jasno zasto nigde nema "zive duse". Pocelo je Svetsko prvenstvo u fudbalu u Brazilu. Sto je znacilo da sam na potpuno pogresnom mestu. Ali nisam mogla sad odmah da odem, pa tek sam stigla. Inace Spanija je zemlja o kojoj mastam otkako sam se rodila.

Kad sam raspakovala stvari sisla sam sa sprata i sela da gledam utakmicu. Igrali su Brazil-Spanija.

Znaci ne mogu da verujem da sam potpuno zaboravila da danas pocinje Svetsko prvenstvo.

Mada, posle svega sto mi se izdesavalo u toku ovog dana, dobro je sto nisam zaboravila kako se zovem. Jao, potpuno sam zaboravila da se javim mojima. Ali kad su cekali do sad neka sacekaju jos malo. Bar dok se ne zavrsi prvo poluvreme.

Svaki put kad je komentator spomenuo Nejmarovo ime pocela bih da se smejem. Gazdarica taverne je to primetila i pocela da me ispituje kao da sam ucinila nesto strasno. Te, da li mi se svidja, da li imam decka...? Nisan obracala paznju na nju, jednostavno sam imala vaznijeg posla. Kao sto je, naprimer, gledanje utakmice. Napokon, Brazil je u 17 minutu dao gol. Gol je dao niko drugi, nego Nejmar. Do kraja utakmice Brazil je postigao jos dva gola ( Thiago S. u 56 minutu i Nejmar u 69 minutu), a Spanija samo jedan ( Pike u 44 minutu). Nisam nesto posebno htela da se isticem svojim navijanjem, jer ko zna kakvi su bili ti ljudi u taverni. Vecina njih je navijala za Spaniju, sto je i bilo sasvim normalno. Pa u Spaniji sam.

Ah da, doslo je vreme. Morala sam da se javim roditeljima. Bojala sam se. U jednom trenutku sam shvatila da mi je mobilni nestao. Svuda sam ga trazila, ali ga nije bilo. Nije bilo druge nego da gazdaricu zamolim za telefon. Ona je bila jako ljubazna i dozvolila da se posluzim njenim telefonom. Cak iako je znala da su ti medjunarodni pozivi jako skupi.

Kad sam ukucala broj, telefon je poceo da zvoni. Razmisljsla sam da li da prekinem, ali vec je bilo kasno. Tata se javio. Cutala sam, nisam znala sta da kazem, ali u trenutku kad je progovorio drhtavim glasom i upitao : "Rafaela, jesi li to ti?", pocela sam da placem.