Potraga za bratom/Zivot s' Nejmarom

Velika utakmica

Probudilasam se pre Oscara i posmatrala ga. Tako je sladak dok spava. Nisam mogla da verujem da za ovako kratko vreme mogu da se zaljubim u nekoga.

I pre svega da pomislim kako je on isti kao i svi ostali. 

Cak mi je obecao dace mi pomoci oko Neymara. Ah da potpuno sam zaboravila na njega. Pitam se sta radi. Da li je i on ovako fin kao i Oscar? Da li ce me prihvatiti? Plasim se pomalo. Ali dobro, to je valjda i normalno.

Oscar je poceo polako da se budi.

Pogledao me i nasmejano rekao " O covece! Koliko je sati? I da dobrojutro ljubavi!!", poljubio me u celo i zagrlio jos jace.

"Dobro jutro! Deset sati je.", uzvratila sam mu poljuac i on je poceo da se odmice od mene.

" O ne. Zakasnicu. Izvini, idem da se istusiram pa krecemo."

" Ali gde idemo?", upitala sam ga radoznalo.

" Pa kako to mislis gde, na glavni trening pred utakmicu."

"Pa zar moram i ja da idem."

" Ne moras, ali bih voleo da podjes samnom.",pogledao me je s tuznim izrazom na licu da prosto nisam mogla da ga odbijem.

" Ma, dobro, idem. Samo nemoj vise da me gledas tako."

" Volim te. Brzo se vracam.", rekao je zatvcarajuci vrata od kupatila.

Nakon petnaestak minuta usli smo u auto i krenuli ka stadionu.

Tu su vec bili svi, samo su njega cekali.

"Pa dobro Oscare gde si ti do sada?", obratio mu se neki covek. Bila sam okrenuta ledjima pa ga nisam videla.

Ali okada sam se okrenula, ispred mene je glavom i bradom stajao Sclolari. Nisam mogla da verujem. Primetio je da se drzimo za ruke i samo se nasmejao i rekao Oscaru da pozuri. A ja sam sa njim izasla na teren. Svi su se okrenuli i poceli da blenu u mene. Nisam znala zasto. Nisam se valjda negde isprljala ili sta vec. A onda su polako poceli da mi prilaze. Jedan po jedan. Bilo im je cudno jer nisu znali ko sam ja. Dosli su Marcelo, Hulk, Willian, Thiago, David Luiz.,... a na kraju i Neymar. Gledala sam u njega i nisam znala sta da kazem.

Onda sam se okrenula i ugledala svog spasitelja koji je uvek bio u blizini kada mi je bio potreban.

"Srecice, jel ti dosadjuju ovi klinci?",prisao mi je, zagrlio me oko struka  i sapnuo na uvo " Nadam se da mu nisi rekla, jer bi se stvari u ovom trenutku pogorsale.", rekao mi je , poljubio i krenuo da se zagreva.

" Hahahaa, pa jedini klinac ovde si ti !", rekao mu je Neymar, buljeci u mene i dalje.

Svi su se nasmejali i krenuli da igraju. Ja  sam samo sela na klupu i posmatrala ih. 

Trening je trajao tri sata. Hej, tri sata. Pa meni bi otpale noge, i ne zato sto sam u stiklama vec zato sto niko normalan ne moze da izdrzi toliko dugo da samo trci.

Krenuli su ka svlacionici, a i ja za njima. Zagrlila sam Oscara iako je zaudarao na znoj. Svi su vec usli u svlacionicu,  a nas dvoje smo ostali ispred da "popricamo". Naravno da nismo pricali nego smo se ljubili i to dugo.

Zaculi smo neki glas i prestali istog momenta. "Hej, vas dvoje sta to radite? Ulazite unutra brzo!"

Nisam znala sta da kazem bilo me je malo sramota i odmah ssam se okrenula, a Oscar se nasmejao i rekao "Okej, boss." Dusa moja uvek voli da se sali.

Usli smo unutra i svi su bili goli. Zamalo nisam vrisnula, ne od straha, vec od stida, ali i velikog uzbudjenja. Hej pa nemas svaki dan priliku da vidis fudbalsku reprezentaciju Brazila u ovakvoj situaciji. 

Oscar mi je prekrio oci i rekao "Izvini samo mene mozes da gledas ovako, naravno kad budes ti to zelela."

"Pa vec sam imala tu priliku, ako se ne secas."

Videla sam da mu nije bilo svejedno pa je odlucio da promeni temu.Rekaomije da sacekam kod njegovog ormarica i da se on ubrzo vraca.

Vec su svi bili spremni i zagrevali se, cula sam ljude kako ulaze na teren u dresovima brazilskih igraca. Primetila sam da ih je najvise imalo dres sa brojem 10. O da to je broj koji je Neymar imao na dresu. Stvarno ima puno obozavaoca, ups, htedoh reci obozavateljki. Hahahaahahahah...

Napokon pocinjalo je. 

Glavni sudija je poceoda proziva igrace. Najboljih jedanaest brazilskih igraca:

Julio Cesar
Thiago Silva
David Luiz
Fred
Hulk
Marcelo
Neymar Jr
Oscar
Paulinho
Willian
Dani Alves

A nako toga i fudbalere Kolumbije.

Utakmica je pocela. Vec u prvim minutima Oscar je dobio zuti karton, a Kolumbija postigla go, dao ga je Rodriguez.

Nisam znala sta se desava i zasto je dobio zuti karton. Nisam se bas razumela u fudbal, ali jesam u fudbalere. Mada, primetila sam da se Oscar i Hulk, bas i ne slazu. Iako su imali puno prilika da dodaju loptu onom drugom nisu to cinili. I lopta bi dosla do Kolumbijanaca, sto ih je do kraja prvog poluvremena dovelo do rezultata 3:0.Nisam mogla da verujem, sta ako izgubimo. Ne, ne zelim ni da mislim sta ce biti ako se to desi.

Na pauzi smo otisli u svlacionicu i ubrzo potom dosao je i Scolari.

" Sta se desava sa vama dvojicom, idiota? Zar zeleie da uzgubimo?" obratio se Scolari Oscaru i Hulku. "Drugom poluvremenu necete igrati! Luiz Gustavo i Fernandinho ce vas zameniti!", po njegovom pogledu sam bila sigurna da to nije ono sto je zeleo, ali nije mogao da dozvli da se njih dvojica pobiju nasred utakmice, dobiju crvene kartone, i nastave da igraju sa dva igraca manje.

Upitno sam ppogledala Oscara, jer nisam znala o cemu se radi. Namignuo mi je i rekao da ce mi kasnije reci o cemu se radi. Klimnula sam glavom u znak odobravanja i krenuli smo nazad na teren.

Nastavak utakmice nas je sve prijatno iznenadio. Postigli smo SEDAM golova i odneli pobedu. Svi smo bili presrecni. I Neymar koji je postigao cetiri gola je predlozio da idemo u klub i proslavimo pobedu, svi su se naravno slozili i krenuli smo. 

Nisam se osecala dobro, ali nisam zelela da pokvarim ovu radost i veselje, pa sam pristala...