I ja sam tebe čekao (I ja... 2) 🔚

9. Kradljivica

Prelijepa je, kao Snjeguljica s tom crnom kosom, svijetlim tenom, pravilnim nosićem i malim rumenim usnama, analizirao ju je Robert ujutro dok je spokojno spavala na njegovoj ruci. Nije se htio pomaknuti da je ne probudi, bili su ovo dragocjeni trenuci koje je želio zauvijek pamtiti. No, idilični jutarnji mir grubo je prekinuo njezin mobitel. Ivana je panično skočila, zbunjeno se okretala oko sebe i nagnula se s kreveta da iskopa mobitel iz torbice koja je sinoć ostala ležati na podu.

- Molim?, javila se promuklim glasom.

- Laura, oprostite što vam se nisam javila, da, dobro sam, ja sam... ovaj...ja sam, počela je mucati. Robert se nasmijao i uzeo joj mobitel iz ruke: - Mama, sve je u redu, ne brini, Ivana je sa mnom.

- Da, stigao sam jučer...

- Da, doći ćemo, vidimo se, bok.

Prekinuo je poziv i veselo pogledao u Ivanu koja je bila žarko crvena.

- Draga, nemaš razloga za stid, tiho joj je govorio dok joj je uklanjao kosu s lica.

- Pogledaj me, molim te. Draga, ovo smo mi, zajedno smo i prestani crvenjeti. Ja se sigurno ne stidim naše veze i neću je skrivati ni od koga, pa tako niti od svoje mame, nastavio je Robert.

- Ja nikad nisam... počela je mucati Ivana.

- Znam da nisi, otkrio sam to noćas i jebeno sam ushićen.

- Neee, ja nikad nisam bila u vezi, ne znam kako se ponašati, daj mi malo vremena da se naviknem, šaptala je Ivana spuštenog pogleda.

- Oh draga, sad sam tako jebeno ponosan što sam ti u svemu prvi, a bit ću i posljednji.

- Ne razumijem.

- Ivana, curu poput tebe sam čekao posljednjih nekoliko godina, i sad kad sam je konačno našao, nemam je namjeru nikada pustiti, smiješio se Robert dok ju je grlio.

- Uspori malo, molim te, daj da mi se sve ovo malo slegne, neću pobjeći, brbljala je Ivana i ogrtala se plahtom, koju je Robert vukao s nje.

- Opet ti i tvoj stid. Nema stida među nama, nemamo što skrivati jedno od drugoga, noćas sam dobro istražio tvoje tijelo, a namjeravam ga stalno iznova istraživati do kraja života. Očekujem da i ti istražuješ moje. Mi smo zajedno, shvati to. Hajde, idemo pod tuš pa nekamo na doručak, na žalost, u kući nema ničega, nije me bilo nekoliko dana. U stvari, idemo na doručak kod mame, izgovorio je i ustao iz kreveta pa je povukao za sobom.

Dok su izlazili iz kuće, poslao je Lauri poruku.

- Dobro jutro, djeco, veselo ih je pozdravila Laura ispod oka mjerkajući svog sina na čijem se licu čitala čista sreća.

- Bok, mama, gladni smo, ima šta za doručak?

- Naći ćemo nešto.

- Ovaj, Laura, ja se ispričavam ako sam vas zabrinula, nisam htjela, stvarno, dogodilo se, počela je petljati Ivana.

- Dušo, sve je u redu, ti si slobodna cura, a jako me veseli razlog zašto te nije noćas bilo doma, vragolasto joj je odgovorila Laura, gledajući jedno pa drugo i čekajući da joj na glas kažu ono što je bilo očito. Robert je zakolutao očima i uzdahnuo.

- Dobro, evo: Mama, ovo je Ivana, moja djevojka. Ivana, ovo je moja majka Laura, Robert ih je teatralno upoznao.

- Drago mi je, ja sam Laura, Robertova majka. A sad na doručak.

- Ivana, nisi li ti jutros trebala na posao?, pitala je Laura.

- Jesam, ali su me prebacili.

- Bojiš li se zmije?, pitao ju je Robert.