Can I handle myself 2: Wallflower✔

"I love you"

Azra's P.O.V.

,,Azriceee! Azriiić!", mama me zvala iz kuhinje.

,,Mama, pusti me na miru!", povikala sam i prekrila glavu jastukom. Od kako sam došla nisam izlazila iz sobe. Ili plačem, ili sam ljuta na sebe, ili sam nostalgična... Nekada... Nekada poželim da jednostavno odem, da se više ne brinem.

Začulo se kucanje na vratima moje sobe.

,,Signorina Azra!", njegov eho mi je odzvanjao u ušima.

,,Aigoooo! Šta ti hoćeš?!", zaderala sam se.

,,Perdon, ali majka Vas zove."

Vas? Sada me i persira. Jebemu, nisam ni trebala da dođem.

,,Mogu li ući?", presjeklo me...

,,Ne!"

,,Uredu", začuli su se koraci kako odlazi.

,,Ustvari, čekaj! Stani!", zaustavila sam ga.

,,Ljubavi hajde!", mama se opet čula.

,,Znam da ti do mene nije stalo ni 5%, ali ja ne želim da istruhneš u svojoj sobi. Ima puno bitnijih stvari nego plakanje."

Ražestila sam se. Otvorila sam vrata širom i zgrabila ga za košulju:,,Nakon svih tih godina mi imaš obraza to reći! Je l' ti uopšte imaš predstavu koliko sam ja plakala radi tebe!? Je l' imaš predstavu da sam te sanjala kako odlaziš! I otišao si... Umro si za mene... Ja sam umrla u tebi... Naše carstvo je nestalo i više ga nikada biti neće."

,,Polako, polako!", uhvatio me za mršave zglobove, koji su bili pričvršćeni za njegovu kragnu, kao da se bore za život. I bore se za život... Barem malo duži...

Pustila sam ga i usput odgurnula:,,Ja sam još uvijek muško u duši. Bila sam kroz školovanje i ostati ću ma koliko haljina nosila. Zato od mene nemoj očekivati gracioznost i nemoj me zvati signorina. Tukla sam se kao dječak i i dalje ću se tući ako treba."

,,J-ja... Ja želim da se sjetim...", izustio je na kraju, skoro nečujno.

Zgrabila sam ga za ruku i stavila je na svoju lijevu stranu:,,Je l' ga čuješ?"

,,Šta?"

,,Moje srce. Je l' ga čuješ da se kao lav bori da preživi ovo sranje od života kojeg živim?"

,,Č-čujem..."

,,Da li želiš da stane?"

,,N-ne... Čuj, i ja osjećam našu povezanost. Osjećam da smo bliski, ali ne mogu da se sjetim tebe."

,,Da li želiš?"

Klimnuo je glavom.

,,Imala sam problem sa jednim momkom u Daeguu. Sada živi u Seulu. Rekao je da me voli. Rekao je da me nikada neće napustiti. I otišao je za svojim snovima, a ja sam ostala. Onda sam otkrila da... Ma, nebitno..."

,,Šta?", nesvjesno mi je stegnuo dlan ruke koju je i dalje držao.

,,Imam leukemiju. Imam još vjerovatno jako malo života ostalo... Nisam uspjela naći nekoga za presađivanje koštane srži. Niko to ne želi pokloniti meni, jer nisam imala nikoga. Mama i otac su prestari za to."

Drhtava ruka mi se podigla i skinula sam periku. Bruno se šokirao i prekrio usne rukama. Da li on... On plače?

,,Azra... Zašto?", stegnuo je pesnice i zube.

Vratila sam periku na glavu.

,,Zašto mi nisi rekla?"

,,Šta? Šta ću ti reći? Imao si važnije probleme od mene. Ni ne znaš me više."

,,Znam te. Znam da te znam. Znam te bolje od bilo koga. Ti si bila jedina osoba do koje mi je stalo. Kada je Greta... Kada je umrla, zakleo sam se da neću dopustiti da više iko umre."

,,Lažeš! Ne znaš me! Samo zato što sam bolesna, ne moraš se pretvarati."

,,Ne pretvaram se, sjećam se..."

,,Sjećaš se?", oči su mi zasjale.

,,Ne znam kako! Ne znam zašto! Ali, sada mi je sve bistro!", protrljao je sljepoočnice.

,,To je to! To je rješenje amnezije koje sam tražila!"

,,Molim?"

,,Istraživala sam amneziju godinama i nikada nisam vjerovala da je vrijeme lijek. Nešto te trebalo stvarno protresti. Sada shvatam."

,,Djeco, pobogu šta se dešava?", mama je, već ljutita što nismo za stolom, domarširala do nas.

,,Sjećam se!"

,,Čega?"

,,Sjećam se, signorina Mina!"

,,Čega, mladiću?"

,,Sjećam se Azre", zagrcao je.

,,Sjećaš je se? Stvarno? Lodovica! Lodovica, dođi!", mama je pozvala.

,,Šta je bilo?", Lodovica je dotrčala.

,,Mama, sjećam se."

,,Molim? Stvarno? Djeco, nemate pojma koliko je meni drago radi ovoga. Uhhh, počeću da plačem, zašto mi ovo radite. Jooj, Dio mio!", mahala je rukom ispred lica i tako puhala hladan zrak u sebe.

Mama je odvela u drugu sobu, a ja sam se pribila Bruni na prsa i čvrsto ga zagrlila. Falilo mi je. Sve mi je falilo. Da li je ovo jedina svijetla tačka koju trenutno imam.

,,Te amo!", rekao mi je.

,,Saranghae!", odgovorila sam.

We were too different
You know that well
We aren't able to embrace
Each other's realities

"I don't understand"
"I don't remember"
Words that will always just be words
I don't expect them

I love you
I love you
To your warm touch