Ljubav Pobeđuje

Prolog

Čujem viku, otvaram oči u sobi je tama, ništa ne vidim, hladno je. Vrisak me tera da bez razmišljanja napustim svoj topli krevet. To je mama, krenuo sam kroz hodnik prema vrisku, ovo nije bio prvi put da čujem kako plače ili vrišti, nije bio prvi put da je neki veliki muškarac tuče. Ja nisam smeo, ja nisam mogao da joj pomognem, bio sam suviše mali, suviše slab. Želeo sam, želeo sam da se suprotstavim svim tim velikim muškarcima, ali uvek bi ostao skamenjen na vratima njene sobe, baš kao i sad. Zato sam se svaku noć pre nego što zaspim molio bogu da čuva moju mamu i svake noći obećao sam sebi, da kad porastem i budem velik brinuću o mami i ženama kao što je ona, sama i nezaštićena, žena koja mora da bude sa drugim muškarcem sama u sobi svaku noć da bi imala da kupi hranu svom detetu...

Kad porastem biću zaštitnik takvih žena, biću uvek tu za njih, ali sada ja ne mogu da uradim ništa što bi pomoglo mami. Bar da je tata tu, bar da je on može zaštiti. Tata je poginuo pre nekog vremena, ne znam tačno, možda godinu ili dve...

Upucan je na ulici... Mama je bila skrhana, ostala je bez posla, izbacili su nas iz kuće, nikada nisam shvatao zašto. Od tada smo ovde u ovoj napuštenoj kući, gde mami svaku noć pravi društvo neki drugi muškarac.

Začuo se još jedan vrisak, onda udar, zatim jak prasak nisam znao od čega to dolazi. Uhvatio sam se za kvaku baš u trenutku kad je iz sobe izleteo veliki ćelavi istetovirani muškarac, koji je po sebi imao neke crvene mrlje.

Pogledao je dole u mene izbezumljeno, odgurnuo me, a zatim pobegao. Ja sam odmah ušao u sobu, mama je ležala na podu, imala je istu onu crvenu boju po sebi, bila je to krv. Kada sam prišao i kleko pored nje video sam malu rupu u njenim grudima odakle je krv tekla, onaj prasak bio je pucanj, sada sam to znao.

Po mazio sam je po licu. "Mama, mamice, pogledaj me, otvori oči."

Lagano je otvorila oči, kada me je ugledala nasmejala se, zadnje reči koje mi je rekla bile su, "Volim te Stefane."

Probudio sam se u svom krevetu preliven znojem. Opet taj san, opet uspomene, ali zašto sad? Nisam to sanjao neko vreme. To je bila istina urezana negde duboko u moj mozak. Bolna istina jednog deteta, koji je gledao smrt svoje majke.

Osetio sam neku jezu, neki teret, uspomene na tu noć bile su tako ţive tako stvarne kao da su se desile sad, a ne kada sam imao samo deset godina. Tada bio sam klinac, nisam ništa razumeo.

Nisam razumeo da mi je majka prodavala telo i da su je pri tom činu maltretirali, nisam razumeo da ju je neko zbog nečega što nije ţelela da uradi prosto ubio.

Nikada to neću zaboraviti isto tako ni sve ono što je došlo kasnije. Vukao sam se od doma do doma, sve dok nisam napunio osamnaest i bio slobodan da odem odatle, radio sam raznorazne poslove da bih preţiveo i pri tome uspeo nešto da uštedim. Nakon nekog vremena uzeo sam da vodim mali prljavi pab, sredio ga... i ubrzo on je počeo da radi sve bolje i bolje.

Zarađivao sam sve više i više sve dok jednog dana nisam ušao u pab i za šankom video momka kako sedi, nisam znao ko je on, nije bila stalna mušterija, sve u svom pabu uglavnom sam znao. Seo sam za šank pored njega, naručio nam po pivo.

"Ćao ja sam Stefan..." rekavši to ispruţio sam bocu da se kucnemo, momak se okrenuo ka meni podigao flašu. "Ej hvala za pivo ja sam Boris."

Sedeli smo i ćaskali, brzo smo se uklopili, Boris je bio iz malog sela u Rusiji koji je došao ovde da proba nešto da postigne u svom ţivotu ţeleo je nešto da otvori, nešto da započne. Veoma brzo postali smo najbolji prijatelji, ortaci.

Izlazili smo, pijančili, vatali devojke... sve dok jednog dana nismo došli na ideju da postanemo i partneri, da otvorimo noćni klub zajedno.

Tako je sve počelo...