Ljubav Pobeđuje

Poglavlje 23

Stefan

Prošlo je mesec dana i sve je bilo mirno konačno je došlo vreme i za suđenje, za par dana svi ćemo položiti zakletvu da ćemo govoriti istinu i ništa sem istinu po pitanju Stefanijinog slučaja. Kejdi je otpuštena iz klinike i uselila se u kuću koju je Ešli sagradila za nju. U ovih mesec dana sve se promenilo svaki dan sam viđao Ešli i Patrika i nas smo dvojica postali dobri drugari, uživao sam da provodim vreme sa njim. Otvorio sam još jedno krilo svog sprata iznad kluba, taj je deo služio kao magacin za raznorazne gluposti. U zadnjih mesec dana taj je prostor bio prepun majstora radili su na tome da se tu napravi još jedna soba dovoljno velika da se u njoj napravi malo carstvo za Patrika.

Danas je napokon gotovo, nisam ništa rekao Ešli želeo sam da je iznenadim. Želeo sam da je pitam da se usele kod mene, a čak iako joj je rano imaćemo sobu za njega i neće morati da ga ostavlja kući sa dadiljom. Želim da se budim svako jutro pored nje, želim da im pružim lep život, dođavola želim da je oženim, ali o tom potom.

Ovih mesec dana smo znatno napredovali nismo bili u šemi nego u pravoj vezi i moja ljubav je postajala sve jača i jača. Patrik je bio izuzetno bistro i dobro dete, nije pravio problema i zato sam odlučio da želim da ima sve što deca trebaju da imaju.

Iz misli me je trgnuo majstor koji je unosio dečiji nameštaj i raznorazne igračke.

"Gospodine gde želite da postavimo ovaj voz?"

Pogledao sam ga u pitanju je bio veliki voz koji je radio na struju imao je šine i železničku stanicu izgledao je kao pravi samo u minijaturnom izdanju.

"Tamo na onaj sto, i sklopite to žlim da sve bude uređeno kad Patrik dođe."

Pogledao sam po sobu, pored kreveta i ormara stola za pisanje tu je bilo mnoštvo igračaka, voz sa šinama, koš za košarku, mali fliper, stoni fudbal isto prilagođen njegovim godinama i visini, bila je tu i gomila automobila, bicikli, lopte i sve što jedan dečak može da poželi, takođe sam naredio da mu se uredi i jedna polica sa svim mogućim dečijim knjigama.

Pored ove velike sobe namenjene Patriku napravljena je još jedna mala, gostinska ukoliko ikada bude trebala da dođe nana ili dadilja da ga pričuva.

Začuo sam zvono na vratima i krenuo ka njima, sada mi je stan bio mnogo veći pa je šetnja do vrata malo potrajala. Kada sam ih otvorio na njima je bio Marko, poveo sam ga u svoju kancelariju.

"Reci Marko šta ima novo?" rekao sam bez oklevanja, jer sam znao o čemu je reč.

"Pa ovako, advokat je rekao da je slučaj unapred dobijen, da posedujemo ključne svedoke i dokaže i da će dobiti minimum petnaest godina, a možda i više."

Nisam mogao da se ne nasmejem, to je značilo da ću imati petnaest godina mira sa svojom Ešli.

"To je super, a da li moramo svi da svedočimo? Ne želim da izlažem njih dve tome ako ne moram."

"Pa zato sam i došao, generalno ne moraju da izađu na suđenje dovoljne su one izjave što su dale kao i onaj narkić da se ona osudi, olakšala nam je time što je u besu, sve i priznala, e sad jedino je pitanje da li će početi da se vadi na psihički poremećaj pa te godine provesti u ludari ili će zadržati svoj nivo pa ipak ići u zatvor."

Uzdahnuo sam na pomisao da bi se nekako mogla izvući. "Kako god bilo Marko samo neka je pod ključem."

Marko je samo klimnuo glavom, i time je naš razgovor bio gotov. Kada sam ga ispratio i majstori su bili gotovi sa svime pa su i oni otišli, žena koju sam unajmio da nam priredi večeru takođe je završila. Sada je ostalo samo da čekam da dve osobe najbitnije u mom životu stignu. Da rekao sam dve osobe, mnogo sam zavoleo tog malog, a kako i ne bi bio je on dobro dete, i ako bi ikada imao sina voleo bih da je upravo takav.