Ljubav Pobeđuje

Poglavlje 1

Stefan

Sedam godina kasnije...

Sedim u ambulantnim kolima pored svog najboljeg prijatelja koji je pre pola sata teško ranjen i to sve zbog mene.

Sedeli smo u separeu i ispijali viski, Boris mi je otvorio svoju dušu kako njegova devojka u koju je ludo zaljubljen neće da ga sasluša, kako su imali neku svađu.

U svemu tome ja sam primetio neko koškanje oko šanka, veliki tamno kosi muškarac maltretirao je jednu od mojih devojaka. Da, sada sam imao svoje devojke, kao što sam i obećao jednom davno majci na samrti pazio sam na njih i štitio ih. One su bile eskort - pratnja, bile su skupo odevene, lepe, uredne, same su bile tu gde jesu, niko ih nije zadrţavao mogle su otići kad god su to ţelele ali što je najbitnije niko nije smeo da ih maltretira.

Zanemarujući Borisovo jadikovanje ustao sam od stola i krenuo ka šanku. Momak tamne kose vukao je Stefaniju za ruku i unosio joj se u lice, čim sam stigao do njih uhvatio sam ga za kragnu i odvojio od nje, od tog momenta sve mi je nekako bilo usporeno. U toj našoj svađi niotkud stvorio se Boris i gurnuo me u stranu, dok sam se okrenuo i shvatio šta se dešava on je već bio na kolenima.

Oteo sam noţ iz momkove ruke kojim je ubo Borisa, tada se pojavilo i obezbeđenje lokala i onesposobilo ga. Kleko sam pored svog prijatelja, svog brata.

Imao sam utisak da se scena od moje desete godine ponavlja, samo što na podu nije bila moja mama nego moj brat.

Zadnje reči koje mi je rekao pre nego što je sklopio oči bile su da pozovem, da nađem i dovedem njegovu devojku.

I sada sam tu u kolima hitne pomoći pokušavam da dobijem Lejlu čiji je mobilni ugašen, probam na kućni broj i nakon nekoliko zvona ona se javlja. Delovala je kao da sam je probudio, što i nije bilo tako čudno s obzirom da je već bilo kasno.

Objasnio sam joj celu situaciju, rekao u koju smo se bolnicu zaputili, i zamolio da dođe, da je to bila njegova ţelja pre nego što je sklopio oči, još uvek je ţiv, ali male su šanse da će preţiveti.

Odgovorila je da odmah kreće.

I sada nakon sati i sati čekanja da operacija bude gotova doktor nas je obavestio da Borisu treba krv. Lejla i ja krenuli smo da je damo na ispitivanje.

Upravo tada kada se moj brat borio za ţivot saznao sam da će postati otac, krivica je postala još veće, da nije odgurnuo mene i primio noţ sada bi ja bio na onom krevetu, a on bi video svoje dete, ovako sa toliko malim nadama, iako je lekar reko da je stanje stabilno, ali da to ništa ne znači krivica je pretila da me pojede ţivog.

Lejla je pala u očaj, krenula je da bunca kako neće zadrţati bebu kako je ona kriva što Boris sada leţi tamo. Nisam mogao da verujem šta ta devojka priča, nisam smeo da dozvolim da skloni Borisovo dete bez obzira na sve, bez obzira da li će se izvući ili ne... Jedino što sam smislio da joj kaţem je bilo, "Lejla, ne mogu ti reći šta da učiniš, ali te molim da zadrţiš dete bez obzira na sve. To će biti deo njega, to je njegovo dete, ja ti obećavam da ću biti uz tebe. Da ću tom detetu biti poput oca, neće mu ništa faliti. Ako se ne daj boţe Boris ne izvuče ja ću ti pomoći u svemu, samo molim te nemoj da se rešiš bebe."

I to sam, sam i od srca mislio.

                                                                                          ***

Prošlo je nedelju dana od kako je Boris izašao iz bolnice, i ja sam na putu ka njemu da ga odvedem na kontrolu kod lekara.

Parkirao sam se na prilaz kuće njegove devojke kod koje se prinudno uselio nakon izlaska iz bolnice, ţelela je da moţe da brine o njemu. Boris se iz kome probudio koliko sam ja čuo na pomen njenog stanja, kada je čuo da je trudna bio je presretan. Ubrzo nakon toga otpušten je iz bolnice, a mojoj sreći nije bilo kraja. Sve je ispalo dobro.

Kada mi je otvorio vrata nisam mogao da se ne nasmejem i ne našalim bilo je to jače od mene.

"Spreman za svoj pregled buraz, vozač je stigao."

Boris je samo klimnuo glavom. Zagrlio sam ga u čvrst zagrljaj.

"Tako mi je drago da si ţiv, da si dobro... Ne bi sebi nikad oprostio da ti se nešto desilo." Rekao sam, na šta mi je on opušteno kroz osmeh odgovorio.

"Gluposti, pa nisi ti kriv pobogu, niko nije... sve je to bila sudbina." Zatim je zatvorio vrata iza sebe i krenuli smo prema kolima.

Kasnije tog dana Boris me je pitao da mu budem kum, što sam ja radosno prihvatio, takođe sam prihvatio i činjenicu da trebam i sam da se krstim, jer je Boris bio pravoslavne vere.

Sve smo dogovorili do najsitnijeg detalja, gde će se venčanje odigrati, kada, i kako da sve to organizujem, osetio sam se kao klinac koji radi nešto nedozvoljeno.

Srce mi je bilo puno moj najbolji drug se ţeni, ko bi rekao.

Ja o sebi nikad nisam razmišljao kao o osobi koja bi mogla da se skrasi, ali mislim da nije ni on tako da čuda su moguća.

One noći u klubu kad je Boris uboden, u svom tom ludilu upoznao sam nekog.

Bila je to prelepa devojka, vitkog tela i dugih nogu prelepih zelenih očiju baš kako ja volim. Stojala je u šoku pored ambulantnih kola, kao da poznaje nekog koga tu vidi, dok su se doktori brinuli da Boris dobije prvu pomoć ja sam joj prišao i ogrnuo je svojom jaknom bila je donekle oskudno obučena.

Pitao sam je za ime, i izvinuo se zbog svega što je videla.

Na šta mi je ona odgovorila, "Oh, nema veze samo da gospodin Boris bude dobro."

Bio sam u čudu kako li ga ona zna, da li je neka od njegovih bivših? Ali da jeste ne bi ga oslovljavala sa gospodin. Pitao sam je odakle poznaje Borisa na šta mi je ona odgovorila da je ona sekretarica od Lejle i da ga je viđala tamo.

Danima posle toga kada je Borisu već bilo bolje nisam mogao tu devojku da izbacim iz svojih misli, otišao sam do njene kancelarije sa namerom da je nađem tamo.

Ĉim sam je ugledao shvatio sam koliko je zaista bila lepa, i privukla me je samo još više, prišao sam je i pozvao je na piće da joj se iskupim za stres od one noći otrcano znam, ali nekim čudom ona je pristala.

Krenuli smo da se viđamo s vremena na vreme, prijalo mi je njeno društvo, bila pametna duhovita. Za sada još uvek nema ništa među nama, ali ko zna...

Ona je prva žena koju nisam pojebao odmah prvo veče. To mora nešto da znači...