Njena igračka. Ili ipak ne?

7. deo; "Uhvaćena na delu"

JOVANA POV
"Ne možeš zauvek da me izbegavaš jebote!"
Nasmejem se cinično otvarajući vrata svoje sobe. Mogu. Oboje znamo da mogu. Pošto uđem unutra, i sam uđe odmah zamnom. Poželim da se okrenem ka njemu, međutim, preduhitri me i snažno pribije uza zid
"Ljutiš se bez razloga brate !"
"A ti me smatraš kurvom i ljubiš kad god ti padne na pamet !"
"Nije tako !"
Podignem jednu obrvu, te me pogleda tužno uz poražavajući izdah
"Izvini, ja...ne umem da se kontrolišem kad si ti u pitanju..."
"Nauči"
Hladno kažem okrećući se ka ormaru
"Izađi, želim da se presvučem"
Izgovorim istim tonalitetom ni ne okrećući se ka njemu. Pošto čujem zatvaranje vrata, zaključim da je izašao te sa sebe svučem trenerku savršenog mirisa. Isto uradim i sa donjim delom, te to bacim na krevet s moje leve strane, a ja se podignem na prste ne bih li dohvatila duks s najviše police u svom ormaru. Trgnem se pošto osetim hladnu ruku na svom struku, a ispred sebe ugledam drugu koja mi spretno spušta duks. Osetim nežan poljubac na svom ramenu, te se nervozno okrenem
"U čemu je tvoj jebeni problem ?!"
"Ma daj Joks, možeš da spavaš i smuvaš se s likovima koje uopšte ni ne poznaješ, a ja ti predstavljam toliki problem iako se znamo ceo život ?!"
"Ne gledam te na taj način jebeno ! Kad odlučiš to da shvatiš obrati mi se, sad izađi"
Rukom pokažem ka vratima, međutim, ostane na onom istom mestu i nastavi da me promatra
"Vuče odmah"
Još jednom me pogleda direktno u oči, a zatim se okrene i, ovaj put stvarno, izađe. Pošto na sebe navučem duks koji mi je predhodno spustio, dohvatim i trenerke iste tamne boje te i njih navučem na sebe. Nakon ovoga se spustim dole ne bih li našla Mateu. Pošto je ugledam u kuhinji, krenem ka njoj
"Menjamo pozicije"
Zbunjeno skupi obrve
"Ja ću da čuvam stražu a ti ideš s Vukom unutra"
"Joks nema šanse, znaš da postoji mogu..."
"Matea ne interesuješ me jebeno !"
"Želiš li da me ubiju jebote ?!"
"Shvataš li koliko je veći rizik biti pred kućom nego unutra ?!"
"Upravo tražiš od mene da promenimo ceo plan jer si se pokačila s Vukom ?!"
"Da ! Ako ne želiš, idem sama ! Ustvari...da, tako je najbolje"
Pogledam u stranu razmatrajući činjenicu da su tako veće šanse da prođem neprimećeno, i...
"Jesi li retardirana ?! Opet si uzimala nešto ?!"
Bez reči odem do komode na kojoj me dočeka pištolj koji sam najčešće koristila za ovakve stvari; glock 17. Kao i svaki od pištolja koje koristim, posedovao je urezane inicijale mog imena
"Krene li neko za mnom, kunem se da ću mu prosvirati glavu bez razmišljanja"
Hladno kažem Matei pre nego što napustim prostoriju. Odem do garaže gde me dočeka moja bebica, Yamaha R3. Pošto se smestim na njega, dodam gas krećući se ka praznoj kući bogataša čija me imena nisu zanimala

DAVID POV
"Sigurno? Ne lažeš me?"
"Jesam li ikada lagao mama?"
Pridobijem još jedan sumnjičav pogled, što me, uzeći u obzir moju očajnu glumu, ni malo ne začudi
"Gospođo Filipović, znate da možete da pitate moje roditelje. Mislim...mene moji nikada ne proveravaju, ali ako ima potrebe za tim samo izvolite"
Rafael se ubaci, a meni se zenice u sekundi rašire dok okrećem glavu ka njemu. Je l' on normalan ?!
"Naravno da nema, imam potpuno poverenje u svog sina"
Smestim donju usnu među zubima. Osećam se loše...
"Odlično! U tom slučaju, da li biste mu dozvolili da i večeras pođe sa mnom, prespava kod mene i provodi vreme do sutra uveče?"
Pogledam molećivo u svoju majku koja je sada gledala mene
"Ne znam baš..."
"Molim te mama..."
Procvilim. Želim da je vidim ponovo čoveče...
"Uhh, u redu...ali Katarina dolazi sutra uveče, znači, do sedamnaest časova da si kući"
Široko se osmehnem pre nego što je uvučem u zagrljaj
"Hvala ti, najbolja si !"
Okrenem se ne bih li zajedno s Rafom pošao do sobe
"Pazite šta radite !"
"Naravno !"
Raf joj odgovori umesto mene, te me lagano udari po ramenu
"Večeras obuci nešto opuštenije, nećeš sigurno ponovo u odelu u klub"
Kaže mi pošto zatvori vrata moje sobe, te ga ja zbunjeno pogledam
"Pa...šta da obučem onda ?"
"A šta znam, neke trenerke ili nešto na tu foru"
Gadljivo skupim obrve
"Majka kaže da gospodin u kakvog trebam da izrastem..."
"Ne kenjaj molim te! Imaš li te trenerke ili ne?"
Odmahnem glavom, te on uz kolutanje očima izdahne
" 'Aj spremaj se, idemo da ti kupimo to"
"Nema šanse čoveče, želiš li da nas novinari vide po nekim jeftinim prodavnicama kako..."
"Želiš li jebeno da vidiš onu malu više ikada u životu, ili bi da te odjebe odmah ?!"
"Naravno da želim, ali logično je da ću joj se više svideti u odelu nego u nekoj klošarskoj trenerci !"
Cinično se nasmeje, te, pre nego što pokuša da kaže nešto, zazvoni mu telefon

RAFAEL POV
"Molim kevo?"
Javim se smoreno, uz kolutanje očima
"Rekla sam ti da me ne zoveš tako ! Gde si ti?"
"Kod Filipovića"
"E žao mi je, ali izdvojićeš sat vremena da odeš do vikendice i doneseš mi neki nakit odande"
"Ne mogu, dog..."
"To nije bilo pitanje. Za 10 minuta da si se nacrtao ovde"
"Ali zašto vi..."
Prekine pre nego što stignem da dovršim rečenicu, te iznervirano izdahnem
"Moraćeš da me sačekaš ipak...trebam da završim nešto kevi pa dolazim po tebe. Budi spreman, oke?"
Pošto mahne glavom u potvrdnom smislu, izađem iz njegove sobe i spustim se na prizemlje. Nedugo zatim, nađem se u svom crnom, mat ferrari -u, te dodam gas krećući se ka kući
                             (•••)
Parkiram pred povećom kućom, te nevoljno izađem iz auta. Krenem ka ulaznim vratima, međutim, zastanem pošto mi se učini da ugledam svetlo u jednoj od soba. Pošto shvatim da mi se samo pričinjava, odmahnem glavom te odem do vrata ne bih li otključao ista. Zbunim se pošto primetim da su otključana. Čoveče...nemoguće da je ćale zaboravio da zaključa ili nešto...zbunjeno se osvrnem oko sebe, a potom lagano uđem. Ne primetim ništa čudno na prizemlju, međutim, jasno čujem škripu parketa sa sprata. Lagano krenem ka istom. Jebote, šta ako su neki narkomani obili i počeli da se skupljaju ovde ?! Nije na sbilo dugo i...trznem se pošto u jednoj od soba primetim siluetu. Brzo utrčim u istu, te ugledam nepoznatu figuru koja brzinski kreće ka prozoru nosivši neku vreću u ruci. Brzinski uhvatim ruku osobe ne dozvoljavajući joj da skoči. Žensko je, očigledno. Okrenem je ka sebi, međutim, zbog mraka koji je vladao u sobi ne uspem da vidim jasno njeno lice. Pokuša da se istrgne, ali joj ne dozvoliš
"Ne pokušavaj da bežiš, zvaću policiju!"
Oštro kažem
"Ou, hoćeš? Ne bi mi škodilo još par meseci u ćuzi, baš se navikla...mislim, ionako me traže..."
Zabezeknuto otvorim usta pošto prepoznam glas. Ne...nema jebene šanse !
"J...Jovana?"
"Uhvaćena na delu, jebiga"
"Ali...ti...zašto...?"
"Tebe to ne zanima. Pustićeš me ili ćeš da zoveš muriju?"
Pošto odem do okidača kako bih upalio svetlo i uverio se da je ona, vratim se pred nju. Zbunjeno odmahnem glavom
"Kako si...tako...opuštena jebeno ?!"
"Navikla ja već na ovo. Bila sam spremna da ti prosviram lobanju, znaš, ali...ustvari, ne znam zašto nisam. Pa, da idem ?"
Otmem vreću iz njenih ruku
"Jebote...zašto?"
"Treba mi lova jebote, kaže lik zašto..."
"Ali...postoje drugi načini..."
"Za tebe možda. I smaraš više tebra, želim da idem"
Odmahnem glavom
"Misliš da ću te tek tako pustiti da odeš s svim nakitom moje majke ?!"
"Mhm. Mislim...možemo i na teži način, ali nemam želju da te ubijem, jebiga"
"Ja...ne znam šta da kažem na ovo..."
"Kaži 'ja sam pička koja će da ti nakači muriju na vrat jer si uzela jedan malecni deo mog bogatstva koji meni ne znači apsolutno ništa, ali tebi hoće', mislim da je to dovoljno"
"Sad ćeš na mene da prebaciš krivicu ?!"
"Krivicu za umiranje od gladi hoću"
Skupim obrve
"Ne izgledaš kao neko ko je u teškoj finansiskoj situaciji..."
"I nisam, jer 'zarađujem' na ovaj način, koliko god to tebi bilo čudno, gadno ili šta god"
Već iznervirano skupim obrve
"Zovem policiju, a ti ostaješ ovde sa mnom !"
Povučem je nazad ne bih li zatvorio prozor, te se naslonim na isti dok uzimam telefon
"Imam vrata, znaš?"
Opušteno kaže pokazivajući rukom na vrata, međutim, izignorišem je i otkucam broj policije. Pre nego što pozovem bacim još jedan pogled na nju. Potpuno opušteno je promatrala sobu. Koliko je lepa sve ti jebem...izdahnem nervozno bacivši telefon u stranu, te pridobijem njenu pažnju time
"Neću te prijaviti, samo...samo mi obećaj da ćeš prestati s ovim. Daću ti koliko ti treba, nije problem, ali nemoj da kradeš"
Počnem molećivo dok koračam ka njoj. Pošto joj priđem, naslonim ruku na njen obraz isčekivajući odgovor

•••
Ponovo se izvinjavam na svojoj neaktivnosti i na greškama kojih sigurno ima, nadam se da je ipak okej i da vam se sviđa✌🏼