Njena igračka. Ili ipak ne?

9. deo; "Veza"

RAFAEL POV
Pošto prekinem Dariu nakon što mu delimično objasnim situaciju, bacim se na krevet uz izdah. Je l' ona stvarno...nema za život? Ko je ona uopšte...? Možda dete iz doma, ili...ne znam...želim da znam jebeno ! Pošto čujem otvaranje vrata, skrenem pogled ka istima pre nego što zakolutam očima ugledavši dečka ni malo sličnog meni
"Treba mi tvoja pomoć Raf !"
"Naravno...nisam ni mislio da si došao bez razloga"
Smoreno kažem podižući se u sedeći položaj, a on sedne pored mene uz kolutaj očima
"Slušaj...ja...mislimo da je Lena trudna"
"MOLIM ?!"
"Polako jebote ! Znaš i sam kako su naši reagovali na samu činjenicu da se viđam s njom, u stanju su da ubiju i nju i dete..."
"Čekaj bre, kako je došlo do toga jebote ?!"
Uz izdah zakoluta očima
"Baš se pitam kako nastaju deca Rafael ! Roda nam javila da će da svrati s detetom za 9 meseci, e !"
Izdahnem pokušavajući da se smirim
"I, šta ćete sad ?"
"A ne znam..."
"Voliš li je Lui ?"
Zbunjeno skupi obrve
"Ne znam...to je prevelika reč, ono..."
"Što onda nisi koristio kondom jebote ?!"
"To nije tvoja stvar ! Želiš li da mi pomogneš ili ne ?!"
Smoreno izdahnem
"Kako ja mogu da ti pomognem tu?"
"Pa...moji je ne bi prihvatili, a ja... zaljubljen sam u nju, ozbiljno, pa... razmišljao sam...da pobegnem s njom"
"KOJI KURAC LUIS ?! Sad ćeš i da pobegneš od kuće s devojkom koju ni ne volis?!"
"Daj Raf..."
"Izlazi !"
Pogleda me tužno pre nego što ustane i izađe iz sobe
"Malo mi je mojih problema, još mi je ovo falilo..."
Promrmljam za sebe naslanjajući ruke preko lica. Osetim potrebu da samo čujem glas osobe koju jedva da poznajem, a uliva mi toliku sigurnost i osećaj da moji problemi apsolutno ne postoje. Samim tim, uzmem telefon i odmah pozovem unapred spremljen broj grižući donju usnu nervozno. Pošto odzvoni par puta, pomislim da se neće javiti i poželim da prekinem
"Ejj Raf, treba nešto?"
Osmehnem se blago
"Ma ne, samo...hteo sam da pričamo. Mislim...ako imaš vremena"
Čujem smešak s druge strane
"Naravno. Pa...kako je prošlo? Mislim... kako su tvoji reagovali kad su čuli za nakit?"
"A realno i nije im to toliko bitno, rekli su da će verovatno poslati neke ljude da pretraže to. Neće oni dizati uzbunu oko toga"
Ne dobijem odgovor, te predpostavim da je mahnula glavom ili nešto slično. Zagrizem donju usnu čvrsto sklapajući oči
"Jovana..."
"Mmm?"
"Možemo li da se vidimo sad?"
"Da nije malo kasno?"
Sarkastično doda izazivajući smešak na moje lice
"Možda maaloo, ali želim da te vidim. Sada"
"Onda se nalazimo gde?"
"Mogu da dođem do tebe? Mislim...da te pokupim?"
Zanemi na kratko
"Ne znam koliko je to dobra ideja...ipak ne, nađimo se...pff, a da ja dođem kod tebe? Čini mi se da si rekao da tvoji nisu tu"
"Svakako mi idemo kod mene, ali nekako ne planiram da glumim tatinu princezicu koja čeka svog klošara kog ti predstavljaš i, samim tim, naša veza je nemoguća i ta sranja"
Prasne u glasan smeh, te i sam uradim isto. Pošto mi na kraju ipak kaže svoju adresu, odmah ustanem ne bih li krenuo ka datoj
                               (•••)
Pošto je ugledam, parkiram dopuštajući joj da se smesti u automobil
"Pa, šta je bilo?"
Slegnem ramenima
"Imao sam potrebu da te vidim. I zagrlim. I zaspim tako, samim tim zaboravljajući na sva sranja"
"Možda će ti biti lakše ako mi ta ista sranja ispričaš"
Izdahnem
"Ne bih da te zamaram time..."
"Ne seri, trebaš da znaš da sam uvek tu za razgovor. Pokušaću da pomognem, ako ne, barem će ti biti lakše jer si podelio to s nekim"
"Hvala ti. Stvarno. Samo...mislim da nisam spreman da pričam o tome..."
Mahne glavom
"Onda ću dati sve od sebe da ti sklonim misli s toga"
Nasloni ruku na moje koleno, te se ja cinično osmehnem. Nije ona ni svesna da samom svojom pojavom tera sva sranja pod tepih
"Znaš...postoji način na koji ćeš moći da učiniš da zaboravim na sve..."
Kut usne izvijem u perverzan smešak, te čujem da se i ona nasmejala na ovo
"Mogla bih da razmislim o tome, šta znam...od tebe zavisi svakako"
Cinično doda, te se nasmejem. Parkiram pred vilom mojih roditelja, te oboje izađemo
"Tvoji nisu tu?"
"Ne, samo brat"
"Onaj mali koji je s Mateom bio?"
"Ne bre, to mi je...drug"
Mahne glavom. Otvorim vrata sprovodeći je kroz hodnik, a zatim uz stepenice sve do svoje sobe. Pošto uđemo unutra, ona se smesti na krevet
"Nije vama loše ovde.."
Slegnem ramenima. Bez reči je zagrlim bacajući se na krevet, dok slušam njen smeh. I sama mi snažno uzvrati zagrljaj
"Spava ti se?"
Odmahnem glavom
"Grli mi se"
Osmehne se kratko stegavši još više ruke oko mene pošto uradim isto
"Ako već ispunjavaš želje...ljubi mi se"
Iskreno kažem podižuči glavu tako da je gledam u oči. Primetim da zamišljeno grize donju usnu, te skrenem pogled ka istoj. Šta je toliko strašno u poljupcu ?! Okej, za mene može biti strašno jer imam potrebu da ne prestajem da je ljubim, a njoj...?
"Stvarno nisam osoba koja se ljubi s svakim likom kog sretne..."
"Ali ljubila bi se s dečkom"
Zaključim dok osećam nagon da je pitam. Sada. Okej, možda se ne znamo dovoljno, ali ipak...sviđa mi se ova mala. Jako
"Da, ali ti nisi..."
"Želiš li da budeš sa mnom Jovana?"
Brzo izgovorim dok osećam tremu u ovom trenutku. Je l' ovo dobar trenutak da se setim činjenice da nikada nisam bio u pravoj vezi i da su šanse da nešto sjebem 99.8/100? Pošto primetim njen zaleđeni izraz lica, shvatim da sam je uhvatio nespremnu. Šta ako me odbije, okej ? Mislim ono, nije kao da umirem za njom, ali...jednostavno je želim
"M...molim?"
"Želiš li da budeš sa mnom u vezi?"
Razgovetnije ponovim plašeći se odgovora

JOVANA POV
Veza...on mene pita za jebenu vezu ! Bila sam jednom u vezi...posvađala sam se s likom jer sam zaboravila da nam je mesec dana, a onda ga ostavila jer...pa, moglo mi se. Koja je poenta u pamćenju datuma jebote ?! Kombinacije su, samim ti, mnogo bolje, ali ipak...mislim...
"Okej, mislim da je ovo ne"
Šaljivo kaže s jasnom dozom razočarenja u glasu
"Ne, ne, ne! Slušaj...ja stvarno nisam osoba koja voli veze. Mislim...imam jako loše iskustvo s tim, ali...ukoliko ukinemo one fujpatetične nadimke, pamćenje datuma i slična sranja...mislim da bih preživela to"
Širok osmeh se u sekundi oslika na njegovom licu
"ALI...! Da li si siguran da ne žurimo s ovim?"
"Ja sam siguran u svoja osećanja, kao što sam siguran da iz dana u dan mogu postati samo jača, tako da ne planiram da te izgubim. Samo...da li si ti sigurna u svoja?"
Ne. Definitivno ne. Ali ono...ništa ne gubim, zar ne? Osmehnem se
"Mislim da jesam"
U sledećoj sekundi oserim mekane usne na svojima. Stao je iznad mene ne prekidajući poljubac. Stvarno se jako dobro, iskusno ljubio. Njegov ubrzani ritam mi je savršeno odgovarao. Međutim, odvoji se
"Mislim da bi trebala da znaš da...nikada zvanično nisam bio s nekom devojkom..."
"Ti ?! Sereš !"
"Nikada nisam imao potrebu da bilo koju pitam za nešto ozbiljnije, a kombinacije koje se svode na hvatanje i jebanje ne smatram vezama"
Obrazloži
"Osećam se posebno"
Osmehne se na ovo ostavivši kratak poljubac na moje usne
"Ou, i jesi. Itekako jesi..."
Ruke čvrsto obavije oko mene. Nisam volela zagrljaje, ali...okej mi je ovako. Glavu zaronim u njegov vrat upijajući miris jakog muškog parfema. Pošto čujem otvaranje vrata koje skroz pokvari trenutak, okrenem se ka istima
"Ra...ups..."
Raf se osmehne dok ja pogledom skeniram plavog dečka. Deluje mi toliko jebeno poznato...skupim obrve na kratko pokušavajući da se setim gde sam ga videla ranije
"Prekinuo sam nešto?"
"Ne, naprotiv. Lui, želim da upoznaš Jovanu, moju devojku"
Dečko prebaci pogled na mene