Reka tvoje duše

↠ 23.

„Odlazim
kad kiša stane",
rekao sam polako
i što sam
nežnije mogao.
Strepeo sam
od tvojih suza tada,
mislio sam
da će ti biti
žao.

Mada, mislio sam.
U toku jakog pljuska
kada sam brojao koliko kapljica
dotaknu tvoje gole noge
jer je suknja prekrivala tvoju mekanu kožu
samo do kolena,
ti si se samo zakikotala.

Burno reagovah,
kao i svako drugi
koji bi
u tom trenutku
isto tako.
„U tome je nešto smešno?",
zapitah te drsko
i ako to nisam želeo biti.
Nisam nipošto hteo
da me tvoje oči pune sjaja i čežnje
ali u isto vreme i pune ispunjenja
tako gledaju.

Opet si se zakikotala
ali sam sada znao
da je taj smeh bio prevara.
Varala si svoje suze
koje nisi htela
da pustiš
niz svoje hladne obraze.

„Onda ne želim da kiša stane".
Rekla si nežno
sa svojih usana,
sa puno ljubavlju ali i sa isto toliko
bola i besa
zato što moram otići.

Razumela si
pa se nisi htela buniti.
Ipak, ja sam baš hteo da čujem
tu tvoju ljutnju u glasu
koju si skrivala
od mene.

„Samo, vrati se",
dodala si što si
tiše mogla
da ne bih čuo
tvoj glas koji sa naporom
izgovara te reči.

„Obećavam",
rekao sam polako
i što sam
nežnije mogao.
Strepeo sam
od tvojih suza tada,
mislio sam
da će ti biti
žao.