Emilly

Part 17

Budim se uz glasnu muziku koju prate glasovi iz dnevne sobe. Okrećem se na drugu stranu i prekrivam se ćebetom preko glave kako bi zvukovi bili slabiji. Kako me nervira kad me neko probudi, znači radije ne bih spavala celu noć nego da spavam i da me neko probudi. Užas.

''Stefane!!!!''

Ustajem iz kreveta i navlačim svileni ogrtač. Odlazim do dnevne sobe kako bih ubila Stefana ili koga god. Spotačinjem se na stepenik i nemam snage ruke da pomerim. Taman kad sam očekivala da osetim pod, nečije ruke su me zadržale.

''Smotana kao i uvek.'' Podižem pogled i vidim nasmejanog Stefana. Iza njega stoji Andrea, takođe nasmejana. Izgleda da je jučerašnji razgovor prošao u najboljem redu. Izvlačim se iz Stefanovih ruku, mahnem im rukom i upućujem se ka kuhinji kako bih napravila kafu.

''Šta ima, mala?'' Čujem Stefanove korake iza sebe. ''Vidim, imala si goste juče.'' Podsmeva se.

''Jesam, pa?'' Brusim mu.

''Ništa, samo mi je drago da si stekla bar neko društvo.'' Tapše me po ramenu.

''Aha, pa diler je juče dolazio. Nismo mogli da nađemo boljle mesto da mi preda drogu pa sam ga pozvala kod nas.'' Kažem kao da je to normalno i dodajem mleko u šolju sa kafom.

''Molim? Andrea, je l' čuješ ti ovo?! Emilija, je l' si normalna? Razumem da prolaziš kroz težak period, ali to nije rešenje!'' Stefan viče. Ne mogu da se suzdržim zbog njegove ozbiljne face pa počinjem da se nekontrolisano smejem.

''Jebi se!!'' Udara me po ruci na šta uzvraćam pesnicom u stomak.

''Ne danas, Stefane. Kao da nije dovoljno što si me probudio. Stišaj muziku.'' Prevrćem očima i krećem nazad u sobu da se upristojim malo. Ignorišem Stefana koji viče iza mene. Ulazim u sobu i bacam se na krevet.

Trebalo bi da pozovem Andriju da vidim šta radi. Juče je otišao nakon što se film završio. Oboje smo bili umorni pa nismo baš ni pričali mnogo. Osećala sam se neprijatno što je on tu, nekako, kao da će svakog trenutka da se desi nešto među nama. Ne znam šta da radim. Ne moguzauvek da budem isključena što se tiče ljubavi. Samo čekam nekog, nekog ko će da unese strast sa dozom opasnošću, nekog lošeg a u istom trenutku dobrog. Bolesno dobri ljudi me ne privlače i nekako su dosadni. Neko ko je opasan kao Kristijan... Ne, Kristijan je bezosećajan, sebičan i odvratan. Pored toga, osvetoljubiv, a pojma nemam zašto. O Bože! Skroz sam zaboravila na to. Razmišljam zašto bi moja mama trebalo da bude kriva zbog bilo čega? Nije mi jasno zašto se tako pojavio u moj život i krenuo da uništava redom. Bolestan je i iskompleksiran. Trebalo bi da ga zaboravim.

''Emili, je l' si spremna?'' Stefan kuca sa druge strane vrata.

''Spremna za šta?'' Zbunjena sam.

''Za školu, budalo.'' Odgovara drsko. Kao i uvek, zaboravila sam da idem u školu i da bi trebalo da sam kao i ostala deca.

''Idite vi, nemam prvi čas.'' Ustajem i odmah počinjem da se spremam. Otvaram ormar i izvlačim belu haljinicu. Iz ormara sa obućom vadim zlatne sandale i zlatni rančić.Odlazim do stola sa šminkom i nakon sto godina, počinjem da se šminkam. Prvo stavljam malo korektora na podočnjake i nos, zatim senku u braon nijansama. Tražim svetlo rozi karmin, ali nema ga nigde. Umesto njega uzimam crveni, a potom stavljam maskaru. Izgledam mnogo bolje. Mnogo, mnogo bolje. Telefon vibrira na stolu, nepoznat broj je na ekranu.

''Halo?'' Kažem jedva čujno, možda malo i uplašeno. Šta ako je Kristijan?

''Emili? Andrija je.'' Kao da mi je pao kamen sa srca i pojavio se osmeh na licu.

''O hej, Andrija! Odakle ti moj broj?''

''Mm...Pa, imam.'' Ne želim da navaljujem, pa jednostavno odbacujem tu misao.