Emilly

Part 19

Ulazim u bolnicu, ni mrtva ni živa. Srce mi kuca nenormalno brzo i molim Boga da je Stefan dobro. U čekaonici se nalaze Kristijan, Andrija i Andrea.

''Šta se desilo?'' Pitam dok jedva dolazim do daha. Međusobno su razmenili poglede.

''Upucan je, Emili.'' Andrea plače i noge je izdaju. Kristijan je pridržava da ne padne. Gledam, ne progovaram. Moj Stefan, nemoguće da je upican! Samo da je živ Bože, samo da je živ! Molim te, ne uzimaj mi brata, molim te, samo ne brata.

''Ne!!!'' Vičem, vrištim. Boli, strašno me boli i osećam da će srce da mi pukne. Udaram pesnicama u pod, čupam kosu i grebem kožu. Osećam ruke kako me pridržavaju, neka me puste, neka me jebeno puste da idem kod Stefana! Ubiću onog ko je ovo uradio, kunem se!

''Unesite je u ordinaciju, mora da primi injekciju za smirenje!'' Dolazi doktor i Kristijan me diže u naručje.

''Neću da se smirim, gde mi je brat?!'' Vrištim.

''Žao mi je gospođice, nismo uspeli da ga spasimo, metak mu je pogodio srce.''

U ovom trenutku, u ovom minutu, ovoj sekundi, sećam se njegovog nasmejanog lica, sećam se kako me je zezao jer nikako nisam uspevala da lepo vežem pertle, sećam se kako smo zajedno pravili žurke i pevali do zore, sećam se, rekla sam mu ''Čuvaj se''. Sećam se periode sreće, besa, tuge... Sećam se koliko je brinuo o meni, njegovoj maloj sestri Em.

''Emili! Budi se Emili.'' Posmatram beli plafon, i u tom belilu se nađe Kristijanova glava i poremeti sve.

''Uh, glava me ubija. Hvala Bogu da je sve san.'' Smejem se i grlim Kristijana.

''Emili, žao mi je. Primi moje saučešće.'' Kristijan me grli.

''Aha, znači san još traje. Ajde neka se završi, moram da pričam sa Stefanom o nečemu bitnom.'' Kažem i ustajem sa kreveta.

''Emili, Stefan ne može da priča.''

''Kako to misliš ne može?'' Pitam ga zbunjeno.

''Žao mi je Em, mrtav je.'' Suza mu kvasi lice i približava mi se.

''Ne zovi me Em!! Samo me Stefan zove Em, gde je Stefan? Dovedi mi Stefana! Ma znaš šta, idem sama da ga nađem!'' Istrčavam iz sobe i upućujem se ka kuhinji.

''Stefane!! Gde si? Nemoj da me zezaš, znam da si tu negde!'' Ulazim u dnevnu sobu i mnoštvo lica, obučenim u crno me uplakano gleda. Nekoliko njih prilaze i grle me, pogledom tražim Stefana i učinilo mi se da sam ga videla. Približavam se ogromnom kovčegu i gledam Stefanovo bledo lice.

''Stef, šta ti je? Ajde ustani, da ti skuvam čaj, pobledeo si.'' Mazim ga po kosi. ''Ajde Stef, znaš da ne volim da čekam.'' Podižem pogled, Andrea plače, pored nje je i Andrija, mama i tata...

''O došli ste, Stefan i ja smo hteli da vas pitamo nešto.'' Kažem. ''Ajde Stef, ti si hteo da im kažeš.'' Mama plače i gleda me, četiri policajca stoje iza mame i tate i ne razumem. Zašto Stefan neće da ustane, zašto su svi ljudi ovde?

''Emili, uskoro je sahrana.'' Kristijan stavlja ruke na moja ramena.

''Pobogu, šta pričaš?'' Gledam ga zbunjeno.

''Emili, telo se raspada, moramo da ga sahranimo.'' Kaže mi tiho.

''Koga bre?'' Pitam besno.

''Stefana!'' Kristijan viče.

Gledam ga, odjednom mi sećanja naviru. Okrećem se ka bratu i kolena mi klecaju. Padam, a potom odmah ustajem i odlazim do Stefana.

''Ne, nisi mrtav. Hajde, pokaži im da si tu živ i zdrav, ajde, Stef, molim te. Molim te, molim te...'' Naslanjam ruke na čelo i kosu čupam u nadi da će taj bol da nadjača ovu iznutra. ''Stefan moj! Brat moj!'' Ponavljam iznova i iznova. ''Nemoj da ideš, uz tebe sam, uvek, nikad neću da te napustim, ali nemoj ni ti mene, molim te! Ne ostavljaj me! Ne mogu da nosim ceo svet na leđima, trebaš mi da me čuvaš Stefane!'' Vrištim, glas me izdaje, svest me izdaje, zadnje što sam videla jeste Stefanovo bledo lice.

Kristijanova perspektiva

''Idite, ja ću da ostanem sa njom. Ne možemo ovakvu da je vodimo na sahranu.'' Andrija klima klavom.

Uzimam malo hladne vode i prskam onesvešćenu Emiliju. Šta da joj kažem? Ne može da prihvati da Stefana nema više i da ništa ne može da ga vrati. Gledam je i milujem joj lice hladnim rukama.

''Hajde ljubavi, biću uz tebe. Nikad nećeš biti sama.'' Kažem tiho. Sećam se kada su me uzeli Andrijini roditelji, sećam se koliko mi je značilo što su oni uz mene, kad nisam imao nikog.Neću da dozvolim da se Emili oseti usamljeno u svetu, bez porodice, bez osobe koja joj je značila ceo svet.

''S-st-e-ef.'' Budi se mrmljajući.

''Emili, tu sam.'' Udaram je lakano po obrazima.

''Gde je Stefan?'' Mršti se kada ugleda mene, znam da sada želi da vidi samo Stefana.

''Objasniću ti sve, ali moraš da znaš da ću da budem uz tebe zauvek.'' Ne progovara. Gleda me bledo.

''Emili...'' Mazim je po kosi, ona i dalje ne progovara. ''Znam da te je voleo najviše na svetu.''

''Nemoj tako da pričaš, i dalje me voli. Zašto me ne bi voleo? Je l sam uradila nešto pogrešno?'' Zbunjena je.

''Emili...''

''Gde je,Kristijane?'' Prekida me.

''Emili, mrtav je.'' Teška srca joj kažem ovo, boli me kao da me noževima probadaju iznova, ali ne mogu da je lažem.

''Ne, nije!'' Vrisnula je.

Pre nego što postajem svestan šta radim, udaram joj šamar i ona pada na pod.

''Ne razumeš,Kristijane, volim ga, ne mogu da živim bez njega. Ovaj život je previše težak!'' Plače, izgleda da je postala svesna.

''Razumem te, razumem.'' Grlim je jako. Ona plače glasno. Plače onoliko koliko sam ja plakao kada sam ostao bez roditelja, plače jer je nenormalno boli.

''Šta se desilo?'' Pita me kroz suze.

''Došao sam do vas i u trenutku kada sam hteo da uđem u kuću, čuo sam pucnjavu, istog trenutka sam pozvao policiju i hitnu. Zatekao sam vaše roditelje u begu, a potom sam ih oboje udario tako da su se onesvestili, uleteo sam u kuću i zatekao sam već mrtvog Stefana. U dzepu od tvoje majke, našao sam fleš koji sam predao policiji, to je snimak koji je Stefan našao, snimak požara u mojoj kući.A u ruci tvog tate bio je pištolj. Policija ih je uhapsila odmah. Samo im je dozvolila oproštaj sa sinom.'' Ne mogu da obuzdam suze i jedna me napušta.

''Rekao je da će sve da sredi, i sredio je, platio je životom.'' Grli me. ''Ne puštaj me, molim te.'' Plače sve više.

Emilijina perspektiva

Dan nakon sahrane mog brata je teži, čini mi se, nego prethodni. Svaki minut, svaka sekunda, boli sve više. Kajem se zbog svake svađe sa njim. Sve bih uradila da mogu da ga vratim, sve što treba, makar život dala, samo da on opet može da hoda zemljom, da diše svež vazduh i da osvaja svet.

''Nedostaješ mi, Stef. Nikada neću moću da prebolim ovo. Kakva li je vatra kada je sneg vreo kao pakao? Kako ću bez tebe, Stefi moj? Trebalo je da sam ja sada na tvom mestu.'' Grlim Stefanov spomenik, a Kristijan i Andrija me drze da ne padnem.

''Hajde Emili, kiša će.'' Kristijan me privlači u zagrljaj. Kiša počinje.

''Hvala ti Stef, za sve što si uradio za mene. Ove suze što mi šalješ sa neba mi pokazuju da si još uvek tamo negde, da postojiš, da živiš.'' Smešim se i puštam Kristijanu i Andriji da me vode kući.