Emilly

Part 20

Prošlo je skoro godinu dana od Sefanove smrti. Posećujem psihijatra jednom nedeljno, pijem lekove za smirenje i imam podršku Kristijana i Andrije. Stalno mi govore da moram da budem jaka. Ali kako da budeš jak, kada sva snaga koju skupim preko noći nestane kada ga sanjam?

''Emii, šta želiš za doručak?'' Pita me Andrija.

''Ništa.'' Kažem nezainteresovano.

''Moraš da jedeš, smršala si 5 kila za dve nedelje.'' Dodaje Kristijan.

''Da li ste uspeli da prodate moju staru kuću?'' Pitam ih.

''Danas će kupac da dođe da pogleda kuću još jednom.'' Odgovara Andrija.

''Jesi li sigurna da želiš da je prodaš?'' Nervira me što se svi ponašaju prema meni kao da me svaka njihova reč povređuje.

''Da, sigurna sam.Pitao si me to mnogo puta.'' Brusim mu.

''Ne moraš da budeš drska, samo se nadao da si se predomislila.'' Ubaca se Andrija.

'' Sad kao radite protiv mene?'' Osvrćem se i gledam obojicu.

''Ne.''

''Naravno da ne.'' Kažu u isto vreme.

''Vidite, cenim to što radite za mene, ali ja uskoro imam osamnaest godina.'' Kažem kao da je bitno.

''Pa kakve to beze ima sad?'' Pita me Kristijan zbunjeno.

''Pa onda nećete morati da brinete o meni, očigledno?'' Podižem obrve.

''Ne moramo ni sada, sve je stvar volje. A mi te volimo, i nećemo da dozvolimo da budeš sama ikad.'' Smeše mi se i ja im uzvraćam.

''Volim i ja vas.'' Grlim ih obojicu.

''I je l si konačno odlučila koga voliš više?'' Andrija me pita. Deluje kao da mu je izletelo s obzirom da je napravio facu koja govori da se kaje.

''Majmune, izgubila je brata.'' Šapuće mu Kristijan, kao da ne čujem, ali čujem.

''Da, pre godinu dana. Nadao sam se da je možda odlučila.'' Kaže Andrija razočarano.

''Želim da vam kažem da vas obojicu volim, stvarno. Ako izaberem jednog, drugi će da se naljuti, i obrnuto. A ne bih podnela da izgubim još nekog.'' Spuštam pogled. Stvarno se nadam da će uspeti da me shvate.

''Koliko god vremena da ti treba, čekaćemo.'' Smeši mi se Kristijan. Andrija jedva sastavlja usne u krivudavu crtu. Znam da im je obojici stalo, stvarno znam.

''Onda, vidimo se na večeri?'' Kaže Andrija i napušta dnevnu sobu.

''Stvarno je hrabro to što hoćeš da prodaš kuću, a toliko uspomena ima.'' Kristijan se okreće ka meni, podiže noge na sto.

''Da, baš mnogo uspomena.'' Namigujem mu.

''hahah, opasna si.''Smeje se.

''Nisam, samo je tako. Je l se sećaš kad smo isli u Nemačku?'' Otpijam gutljaj kafe koju mi je Andrija maločas skuvao, a koja se već ovavno ohladila.

'' Sećam se, naravno. Kako bih to zaboravio?''

''Mogu li da sednem pored tebe?'' Pitam ga tiho, strašno želim da osetim njegovu blizinu.

''Hm..Možeš,naravno.''Pomera se u stranu kako bi mi napravio mesta.

''Mogu li da legnem kod tebe?'' Klima glavom i ležem na njegove grudi i on me grli.

''Ne želim da ga izgubim, Kristijane. Ako izberem tebe, on će da me mrzi.'' Osećam više ka Kristijanu, ali ne želim da izgubim Andriju.

''Razumem, nećeš da ga izgubiš, a nećeš ni mene. Obojica te volimo, samo je pitanje koga ti više voliš.''

''Tebe, Kristijane.''

''Znači njega?'' Andrijin glas mi ledi krv u venama. ''U redu je, znači, ja sam slobodan?''

Oboje ga gledamo zbunjeno. Izlazi iz kuće a ja trčim za njim.

''Stani! Andrija!'' Vičem za njim.

''Šta Emilija? Uvek je to bio on! Mene samo nisi htela da povrediš!'' Diže ruke u vazduh i oči mu postaju krvave.

''Ne, naravno da ne! Volim te! Mnogo te volim.'' Kažem. Osećam tugu koja me navodi da mislim da ako ga sad pustim, nikad neću moći da ga vratim.

''Ali njega voliš više!'' Viče.

''Žao mi je.'' Nemam snage da ga gledam u oči, pa spuštam pogled. ''Uvek sam želela njega.''