Part 18

52 2 0
                                    

Andrijina perspektiva

''Pobogu, šta joj se desilo?''Trčim do vrata nakon što moj brat unosi onesvešćenu Emili.

''Pala je. Nisi mi rekao da je Emilija u pitanju, Andrija!?'' Pita me drsko i besno.

''U čemu je problem jebote? To mi je drugarica!'' Brusim mu i spuštamo Emiliju na kauč. Bleda je ali je i dalje prelepa. Sklanjam joj pramen kose sa lica. Ustajem da donesem vodu. Ulazim u kuhinju i uzimam peškir koji ubrzo natapam vodom. Čujem Emilijin vrisak, ispuštam čašu i peškir i trčim ka njoj.

''Šta hoćeš od mene? Sada kad sam konačno počela sa novim životom?!'' Plače. Gledam i ne verujem. Baca se i udara Kristijana, vrišti i psuje.

''Emili, Emili. Tu sam.'' Odvajam Kristijana od nje i grlim je. Ne razumem? Oni se znaju? Ona plače i steže mi majicu a njegov izraz lica je zbunjen i u istom trenutku besan.

''Trebalo je da mi kažeš da je Emilija ta drugarica.'' Kaže Kristijan besno.

''Ne razumem jebote! Ništa ne razumem! Šta je sa vama?'' Grlim Emili jače i ona ne prestaje da plače.

''Kaži mu da ide.'' Kaže jedva čujno, ali Kristijan je čuo. Klima glavom, u očima mu vidim povređenost. Ovo je sve čudno. Zašto je Emili ovako reagovala? Šta joj je uradio?

''Hej. Pogledaj me.'' Brišem joj suze sa lica i podižem joj glavu kako bi me gledala pravo u oči.

''To je on, Andrija. Čovek koji me je kidnapovao.'' Odjednom mi je sve jasno.

''Sedi, doneću ti vode.'' Ustajem, ali me ona povlači nazad.

''Nemoj da me ostavljaš samu.'' Gleda me očima punim suza i sedam pored nje. Ona mi se vraća u zagrljaj.

''Zašto je ovde?'' Pita me ranjivo.

''On mi je polu brat, Emili.''

''Pričaj mi.'' Kaže tiho.

''Moji roditelji su ga usvojili nakon što su mu roditelji poginuli. Nasledio je velike pare, vile, hotele, restorane...Njegovi su bili strašno bogati. Moj i njegov otac su bili najbolji drugovi i zakleli su se jedno drugom da će njihovu decu da gledaju kao svoju. I od kada njegovih roditelja više nema, moj otac ga je usvojio. Retko ga viđamo, skoro smo se i mi preselili ovde, nakon par meseci on je otišao iz nepoznatog razloga.''

''Kako su poginuli?''Uspravlja se.

''Mnogo malo znam o tome. Ali neka žena je podmetnula požar u jednoj od njihovih vila. Sve mi je to nepoznato, stvarno, a moji nikad ne pričaju o tome. Ništa ne može da ih vrati. Kristijan je od tada postao mračan, bezosećajan, bezobrazan... Naravno, prema drugima, prema nama je uvek bio korektan i dobar, jer smo mu mi sve što ima.'' Gledam je. Ona opet počinje da plače, čupa kosu i priča da je shvatila nešto.

''Rekao je da je moja mama kriva za nešto. Verovatno je to.'' Grli me.

''Nemoj da plačeš, molim te. Sve to se završilo, Emili. Ne možemo ništa da uradimo.''

''Hoću da idem kući.'' Odvaja se od mene i uzima ranac. ''Molim te.'' Dodaje.

Klimam glavom i vodim je do auta.

Kristijanova perspektiva

Trebalo je da znam. Nisam smeo da se vratim u ovaj grad, znao sam da postoji rizik da je sretnem. Ja sam kriv. Taman joj je krenulo u životu i opet sam se našao da to upropastim. Stidim se što me je ponela osveta i što nisam razmišljao o posledicama, nisam razmišljao kako se ona oseća. Trebalo je da razmišljam zrelije. Nije ona kriva, nije ona podmetnula požar već njena majka. Ta ljubomorna i odvratna žena! Ali Emili je nežna i čistog srca. Prva devojka koja me je privukla dobrotom. Imao sam strašno mnogo devojaka, ali ona se nakako izdvaja iz gomile istih. I sve što je dobro, ja zajebem ili upropastim.

EmillyDonde viven las historias. Descúbrelo ahora