Jadnica

PROLOG

"O, vidi, vidi, koga to imamo ovde? Našu malu, bespomoćnu Jadnicu!"
Smeh se opet širio hodnikom škole. Opet je izvor smeha bila još jedna provokacija u nizu na račun ove nedužne devojke. Ona je na tu rečenicu samo spustila glavu dole i izignorisala je, baš kao i svaku prethodnu koja je bila upućena njoj i njenom životu. Ona je znala da je nju život kaznio i da ona to ne može da promeni i da želi, da je njen život takav i da je ona osuđena na njega.
"Da li si se jutros pogledala u ogledalo? Vidi šta si obukla!"- dobacila je još jedna devojka koja pohađa ovu školu.
Nakon njene rečenice još jednom se začuo smeh. Smeđokosa devojka, lepog lica je znala da je njena garderoba poderana i van opsega onog šta nose devojke njenih godina, da nema marku, da nema ni roditelje, a ni novca koji bi joj priuštili sve što ima većina devojaka tu. Ona je znala da ona nikad neće biti poput njih, ali je nije bilo briga. Znala je da je posebna i različita, a to je nešto šta je oduvek volela i cenila. Ali je i znala da nju ne treba da pogađaju ovakve reči. Znala je da je ona za njih bila mrvica hleba.
"Da li si ikada imala dečka ili se poljubila?"- nastavila je treća devojka.
Ova nedužna devojka je samo duboko udahnula i sačekala nastavak rečenice. Zajedno sa njom ostatak rečenice je čekao i ostatak škole. Uvek su bili raspoložni za ismevanje nevine devojke, a da zapravo i nisu znali kakva je njna situacija, da ne znaju njenu priču.
"Naravno da ne. Niko te neće, Jadnice! Vidi koliko je nas lepotica. Ti si ovde višak"- dovršila je ova devojka.
Njene reči pogodile su direktno u srce devojku, koja se u ovakvoj situaciji nije našla svijom voljom, samo iz jednog razloga, nekada su bile drugarice. Devojka koja je izgovarala te reči koje su bile namenjene njoj je nekada dobro razumela njenu situaciju i bila je uvek uz nju. Mislila je da je napokon pronašla neku osobu koja bi bila njena podrška u životu i kojoj bi mogla da se poverava. Ali je pogrešila. Nije joj bilo potrebno mnogo da se pridruži ostatku škole. Svi su je znali kao "Jadnicu". Njeno pravo ime bilo je korišćeno samo na časovima i izlazilo je iz usana njenih profesora. Često bi ona dolazila u situaciju da posećuje školskog psihologa i da mu se poverava. Nakon toga joj je uvek bilo lepše i lakše, osećala se bolje, ali nikako te provokacije nisu prestajale.
Njena životna priča je bila dosta drugačija od onih koje bi ispričale ostale devojke. Po samom rođenju roditelji su je ostavili u domu za nezbrinutu decu u kome živi i danas. Tamo je provela sve lepe, ali i tužne trenutke, odrasla je tamo i izrasla u osobu kakva jeste sada. Tamo je provela 17 godina svog života. Tamo je odrastala uz čuvare tog doma i tu decu koja su bila tamo, bez ikakve figure roditelja na koga bi se mogla ugledati, bez podrške ili osobe koja bi je usmerila na životni put. Njena jedina podrška, jedini prijatelji bili su zaposleni i deca koja su, takođe ne svojom voljom, završili tamo. Bila je devojka koju su stalno uzimali i odvodili u hraniteljske porodice, ali se nekako uvek vraćala tamo. Ne, nije ona bila devojka koja je bila sklona problemima, ali je samo bila zatvorena osoba koja nije bila mnogo društvena i nije bila osoba koja je se lako adaptirala na svaku situaciju. To je bio razlog zbog kog bi je vraćali. Ali ona to nije mogla da promeni nikako. A taj pakao je proživljavala svaki put iznova i iznova, a po povratku bi je tamo tukli, mučili, izgladnjavali...Mrzela je to mesto zbog toga. Jedina dobra stvar je bila ta što ga je napuštala uskoro. Međutim, ona se plašila sveta koji je okružuje. Ako je nešto novo naučila, to je da je svet pun gadnih ljudi koji su umeli samo da šire mržnju, da prozivaju i uništavaju osobu psihički. Ova devojka ih je videla kao zle ljude u kojima nije vladala ljubav, već mržnja.
Pored ove devojke je u tom trenutku prošla grupa popularnih momaka. Jedan od njih bio je i momak koji joj se već duže vreme sviđao. Bio je jedan od najpopularnijih, ali i najpoželjnijih momaka u celoj školi. I on je bio jedan od onih koji su bili skloni tome da je ismevaju, ali je on i tad njoj bio izuzetno privlačan i njegove reči su je pogađale na poseban način. Ona je bila svesna toga da on nikad neće biti njen, kao i da je on nikad neće pogledati, ali je on za nju bio najlepši i najbolji bez obzira na sve, bio je njen dečko iz snova.
U jednom trenutku se začulo glasno školsko zvono koje je označilo početak časa. Odjenom je sva graja nestala, a svi su zauseli svoja mesta u školskim klupama. Sve je bilo spremno za još jedan naporan školski dan.

...