I dok se poslednji zrak
Večernje svetlosti
Spušta i utapa
U svoju mrežu snova,
Ja i dalje samo mislim
Zašto već jednom
Zlato ne postaneš moja.
Pred očima je
Večita igra snova
A na licu spektar boja
Jer ti si moj fosforni sjaj,
Što me noću obasjava,
Ti si neugasivi plamen
Što mi memorija darivala.
Upoređujem te sa zvezdama
Što sa neba sijaju,
I sa onim srećnima
Što jedan drugom poljubac daju,
Cele večeri te tražim
Poželim da budeš tu,
Tu kraj mene
Jer su noći duge,goleme.
I tako večeri prolaze,
Ponekad vidim
Da od svega neće ništa biti,
Da ćeš me ostaviti,
A kad zaspim i snovi se jave
Ja sam jedino tada sa tobom,
Tada sam srećan
I u snu od sreće plačem,
Kao da nikad ništa
Promeniti se neće,
Vidim tada najlepše cveće,
tada zamišljeni život kreće,
A kad se probudim
Shvatim da je san
Da me Zlata neće,
I uvenuće jesenje cveće,
Oko srca hladnoća se sprema
I ako mi se drema
Okrećem se i gledam
A tebe nema, nema.
A od jutra nova tema
Jedva čekam da te vidim
Da tvoj šarmantni osmeh
Još jednom očima pomilujem,
Da pogledam tvoju kosu dugu,
Da raskalim svoju tugu.
Dolazim ispred tvoje škole
Da vidim tebe,
To izmoreno lice
Iz školske klupe
Možda moje devojčice.
A kad školi bude kraja,
Ozbiljnost nek nas spaja,
I sve što u srcu
Želim da kažem
Volim te,
Al' nikom ne kaži.
27.09.80g 23:15h Obrež
