Teen Wolf (Moja verzija)

12.deo

Skototva perspektiva:

Nalazim se na krovu Alisine kuće, prilazim prozoru od njene sobe i gledam je dok sluša muziku i raspakuje svoje kutije, koje jos nije raspakovala od kad se doselila. Prilazim što više prozoru kako bi mogao da vidim njeno prelepo lice i njenu kovrdžavu kosu. Vidim kako gleda svoje porodične slike. Mislim da ne zna istinu o svojoj porodici, zatim ustaje i prilazi prozoru i stavlja zavesu. U tom trenutku vidim svoj odraz u prozotu, zbog čeka se prepadnem jer vidim velike očnjeke na sebi i kandže. Brzo skačem sa krova i pokušavam da pobegnem pre nego što me neko vidi. Trčim i izlazim na put i jedna od kola koju su prolazila me udaraju i ja padam, sto me je nazad vratilo u čoveka. To je Alisin otac i brzo izlazi iz kola da mi pomogne.

"O moj bože!" otvara vrta od auta i prilazimi 

"Tata? Tata! Šta to do djavola radiš?" izlazi Alison iz kuće jer je čula zvuk naglog kočenje.

"Izleteo je niutkud, Alison." kaže dok Alison trči da mi pomogne.

"Pokušavaš li ga ubiti?" kaže Alison i pokušava da mi pomogne

"Naravno da ne. Samo je istrčao na prilaz." kaže Alisin otac dok oboje pokušavaju da mi pomognu

"Ja sam kriv. Izvini te." kažem dok mi Alison drži glavu

"Da li si dobro?" pita me Alison

"Da. Da, dobro sam. Kunem se." kažem i razmišljam da nisam vukodlak sigurno bi nastradao.  "Obrostite što sam vam udario auto. Samo sam došao da se pozdravim." Glem u ALiosn i ona mi uzvraća plagi osmeh, dok nas njen otac gleda

"Sigurno si dobro?" pita me još jedanput Alisin otac

"Da." kažem dok me pokušavaju podići "Da, potpuno. Trebalo bi ići, moram..." gldam u Aliosn dok mi stvlja njenu ruku na obraz. "...stići na utakmicu. Ti još uvek dolaziš, zar ne?" dodajem

"Naravno da dolazim." kaže mi dok mi pruža njen prelp i topao osmeh

"Oboje dolazimo." kaže njen otac dok nas samo gleda i tapše me po ramenu.

●●●

Ostavljam svoju torbu u svlačionici, obukao sam svoj dres i opremu i spreman sam da izadjem na teren.  Pored mene se nalaze gomila drugih iz tima koji se spremaju za utakmicu.  Počinjem da čujem mnoga lupanja kako drugi zatvaraju svoje ormarice u svlačionici. Svatm da sad koristim moje vučije uši kako bi mogao bolje da čujem. Gledam na Džejsona kako pokazuje na mene svojim drugovima iz tima i odlazi. Sedam na klupu u svlačionici i uzimam rukavice za lacross i vezujem još jedanput patike. Zatim mi prilazi Stajls sa osmehom i torbom preko ramena, takodje obučen u dres i svu potrebnu opremu. 

"Pokušaćeš da me nateraš da ne igram?" pitam ga  jer znam šta mu je Derek reko danas u šerifovim kolima.

"Samo se nadam da znaš šta radiš."obnjašnjava mi 

"Ako ne budem igrao gubim i ekipu i Alison." sećam se šta su mi rekli trener i Lydia šta ce se desiti ako ne budem igrao i odlučujem da ih oboje poslušam.

"Alison ne ide nigde! A radi se o jednoj utakmici koju stvarno ne mora igrati."obnjašnjava mi, ali ja se trudim da ne slušam

"Želim igrai!" kažem i Atajls počinje da me gleda ozbiljno otvorenim ustima dok mu pričam "Želim biti u timu! I želim izaći sa Alison." kažem mu uverljivo sa malo povišenim tonom "Želim polu-normalni život, shvataš to?" kažem to sad sa pomalo spušenim tonom

"Shvatam!" kaže mi i dolazi i seda na klupu pored mene ali sa suprotne strane, dok ja još uvek pokušavam vezati pertle "Samo pokušaj da ne brineš dok si tamo na terenu. Ok? Ili se manje ljutiti." kaže i znam da je upravo, znam da ovo sve što radi me nervira jer ja ne želim tako, ali to je jer Stajls pokušava da me zaštiti i brine se o meni i onako je on taj pametni kojeg bi ipak trebao da slušam, ali sada moram da odigram tu utakmicu

"Svatam." kažem

"Bez stresa." kaže

"Shvatam." 

"Ne misli o Alison na tribini." dodaje "Ili da te njen otac pokušava ubiti. Ili da te Derek pokušava ubiti. Ili curu koju je ubio. Ili da bi ti mogao ubiti nekog." Stajls priča bez stajanja i to mi baš ne pomaže jer mi priča sve što se može dogoditi o čemu nisam ni razmišlajo "Ako lovac prvo tebe ne ubije..." kaže i počinjem da ga gledam sa široko otvorenim ustima "Ivini. Presta cu." kaže i svata šta radi "Srećno." kaže i svi izlazimo na teren.

Nalazimse ispred terena sa celom ekipom, svi stavljao kacige a iza nas se dere navijači na tribinama. Naši dresdovi kao i obično su bordo ljubičaste boje, od suprotnok tima dresovi sz zeleno-bele boje. Svi smo spremni da izadjemo na teren. Ja i Stajls idemo jedan pored drugog. U tom trenutku nam prilazi Lydia.

"Scott... samo želim jednu stvar da zapamtiš večeras." kaže mi Lidija dok me vuče ka sebi, dok Stajls gleda sa široko otvorenim ustima i nastavlja da hoda.

"Nije pobeda najvažnije?" pitam je dok mi se smeje u lice.

"Niko ne voli gubitnika." kaže mi i odlazi od mene, dok nastavljam da gledam začudjeno šta se sad desilo.

Djeksonova perspektiva:

Sedim na klupi i čekam da počne utakmica. Trener mi se približava i sede na klupu pored mene.

"Kako ti je rame?" pita me

"Dobro je." kažem

"Boli li te?" pita

"Ne." kažem uverljivo

"Šta ako bi te..." kaže i pokazuje na svoju pesnicu i počinjem ozbiljno da gledam šta ce uraditi sa njom jer ako bi me udario sigurno bi me bolelo "...udario?" pokazuje pesnicom na rame i pokušava da me uadri "Bili te onda bolelo?" pita

"Možda" kažem i klimam glavu gore dole

"Slušaj, samo izadji tamo i daj sve od sebe. Ako osetiš da te boli, onda..." prekidam ga i nastavljam da pričam kao da znam šta ce reći

"Samo...nastavim da igram?" pitam i želim videti da li sam upravu

"To je moj dečko." kaže i pokazuje prstom na mene a ja samo klimam glavom.

U tom trenutku čuje se pištaljka i svi ustajemo i izlazimo na teren

Skotova perspektiva:

Spreman sam za utakmicu i izlazim na teren i stajem na svoju poziciju. Stajls sedi na klupi gricka nokte od stresa i brige.