Teen Wolf (Moja verzija)

18.deo

Skotova perspektiva:

Vozim brzo svoj bicikl da ne zakasnim na posao, stajem ispred znaka 'Animal Clinic' i ostavljam svoju biciklu sa strana, trčeći odlazim do ulaza.

"Izvinite. Izvinite." Kažem čim ulazim  Dr. Dejtonu sa kojim radim u klinici. On je stariji čovek i ima 44 godine. Veoma je iskusan i zna da radi sa životinjama.

"Kasniš dva minuta." Kaže kao da nije ništa bitno.

"Ne bih želeo da pomislite da sam lenj." Ovaj posao mi mnogo znači, jer moja majka ne može mnogo da prijušti i ovo je jedini način da joj pomognem.

"Skote garantujem ti, da si ti jedan od najvrednijih klinaca u gradu." Kaže mi dok gleda u kutije pune stvarcica za životinje u slučaju povrede. Podiže kutiju i ostavlja stvarcice na svoje mesto. Uzimam neku kutiju sa zavojima i odlazim da je ostavim na mesto. Okrecem se i vidim šerifa (Stajlsov otac) kako stoji ispred vrata. Pocinjem da se osecam neku jezu i strah, sta ako je dosao po mene. Ne znam šta da ķažem, šta ako me nešto pita u vezi autobusa. Otvara vrata i vidim da u jednoj ruci drži povodac sa psom i neku fasciklu. Osecam olakšanje kad vidim psa.

"Hej, vidim da je neko spreman da mu se izvade konci." Kaže Dr. Dejton i približava se psu da ga pomazi.

"Zdarvo Skote. Kloniš se nevolja?" Šerif kaže i pitam se zašto me baš sad to pita, ali izgleda da ne zna ništa. A zapravo ne znam ni ja.

"Naravno." Odgovaram, dok Dr. Dejton podiže psa na sto. I počinje da mu skida zavoj sa desne, prednje noge. Serif stoji sa druge strane stola i gleda dok ja stojim iza njih i vadim stvarcice iz kutije.

"Hej, dok sam ovde, hoceš li da pogledaš one slike, o kojima sam ti pričao?" Šerif kaže Dr. Dejtonu i skrećem pogled ka njima, da vidim o čemu se radi. "U Sakramentu još nisu utvrdili koja je to životinja." Džekosn je rakao da je čuo da je to planinski lav ili jaguar. Ali izgleda da još ne znaju. To nije dobro. Opet osecam blagi strah i kako mi se diže adrenalin. I iskreno zanima me te slike i da li je u pitanju slučaj u autobusu.

"Ja nisam stručnjak." Kaže Dr. Dejton i ako ja mislim da jeste i da to krije. Mislim da samo pogled na nečiji ujed, može da provali o kojoj je životinji reč. "Ovo je čovek koji je napadnut u autobusu?" Dodaje Dr. Dejton i opet okrećem pogled prema njima jer sad znam da je u pitanju slučaj u autobusu.

"Da. I našli smo vičiju dlaku na telu Lore Hejli." Kaže šerif i adrenalin mi se još više diže, ne samo vučija dlaka.

"Vučije" kažem i sudržavao sam se da ništa nekažem, ali ovo je samo izašlo iz mene. Dr. Dejton gleda slike i izgleda mi kao da zna o čemu je reč. "Mislim da sam negde pročitao, da vukova nema u Kaliforniji već 60 godina." Kažem i približavan se ne bili i bolje video slike.

"To je tačno, al vukovi se sele." Kaže mi Dr. Dejton "mogli su da dodju iz druge države vođenjem instinktom ili sećanjem." Dodaje Dejton i saznajem neke stvari koje uopste nisam znao.

"Vukovi se sećaju?" Pitam zbunjeno i pomišljam na ono što se desilo sa Alison, možda je taj san sećanje na to šta se stvarno dogodilo.

"Vukovi imaju dugoročno pamćenje. Ono se nalazi u njihovim instinktima." Kaže mi Dejton i bacam pogled na slike. "Vidiš ovo ovde?" Pita Dejton Šerifa.

"Vidim." Pokazuje Šerifu sliku vozača autobusa sa povredama na licu. Prstom prelazi pored jedne povrede na slici.

"To su tragovi kandži. Vuk bi očnjecima ciljao grlo ili kičmu." Nisam znao da Dr. Dejton ovoliko zna o vukovima. Ali on je stariji i iskusniji veterinar i to je sigurno normalno.

"Misliš li da je to bio planinski lav?" Pita Šerif Dejtona

"Ne znam." Kaže Dr. Dejton i ja sam siguran da imam veze sa ovim. "Kada vukovi gone svoj plen, onesposobljavaju ga tako što napadaju članke." Dodaje Dejton i počinjem da se tresam jer se secam sna kada sam uhvatio Alison za nogu u autobusu. "A onda ga hvataju za grlo." Imam osećaj da ću se onesvestiti.

●●●

Ulazim u bolnicu i u desnoj ruci nosim hranu majki. Ona se nalazi na šalteru i ja joj se približavam sa osmehom i hranom u ruci.

"Da li mi je moj pametni, talentovani i sjajan sin zaista doneo večeru?" Pita me majka dok se približavam šlateru.

"Mislio sam da ti neće smetati ako jednom preskočiš menzu." Kažem i ostavljam joj hranu.

"Zaista si najpažljiviju, najbolji..." na licu mi se pravi mali osmeh "...mali prevarant." Kaže i osmeh mi nestaje u čudjenju. "Ali nećeš dobiti kola sutra uveče." Kaže moja majka držeći ruke kao da se moli.

"Mama." Kažem

"Šta?" Žali se "Policiski je čas, nema kola." Kaže sa osmehom "Ali ću uzeti ovo." Uzima hranu i okreće se "Volim te." Kaže i odlazi.

"I ja tebe volim." Kažem tiho i ako ne može da čuje.

Moj plan da nateram majku da mi da kola je propao ali onda mi nešto pada na pamet. Osecam neki poznati miris. Približavam se jednim vratima u kojima osecam nekakav čudan i poznat miris. Otvaram ih i pronalazim čoveka koji je napadnut u autobusu. Ne znam zašto me je moj miris i instinkt doveo dovde, izgleda kao da spava i povezan je na mišine.

"Gospodine Mejers." Kažem i on otvara oči "Da li ste dobro?" Pitam ga i nadam se da je dobro i ne mogu da dozvolim da neko umre. Ako sam ja ovo uradio ne smem da dozvolim da budem ubica i ovaj čovek sigurno zna odgovore i ja želim da ih čujem. Želim da znam da li sam ja to uradio ili ne. Samo me gleda i počinje da se trese. Naglo me hvata za rukav i počinje da me vuče. Osećam veliki strah i u tom trenutku dolazi moja majka.

"Šta radiš ovde? Izlazi napolje!" Kaže mi i cim me pusta ja u strahu se krecem u nazad dok se taj čovek trese. "Idi odmah! Idi! Idi!" Dere se na mene i ja izlazim dok ona pokušava da smiri čoveka.