Teen Wolf (Moja verzija)

19.deo

Derekova perspektiva:

Gledam kroz rupu razbijenog prozora u mojoj polu razrusenoj kuci. Vidim kako se jedan od policajca približava kolima u ispred moje kuće. Verovatno su ga poslali na dužnost da me posmatra jer sam osumljičen za zločin  nad mojom sestrom. Sitna kiša prokapinje kroz oblake. Jedan od šerifovih pomoćnika izlazi iz auta i približava se mojoj kući da je omotri.

"Centrala, mesto izgleda prilično napušteno." Kaže policijskoj stanici preko toki vokija zakačenog za rame. "Da li treba da pogledam unutra?" Pita preko toki vokija.

"Kola 16 to je državno vlasništvo. Naređenje je da se uveriš da je prazno." Naredjuje mu neko iz policijske stanice preko toki vokija

"Mislim... mislim da nema nikog kod kuće." Već se vidi u njemu da ga je strah

"Zaboga 16, udji unutra i uveri se da je prazno." Kaže ponovo neko iz policijske stanice

"Razumem." Odgovara

Polako se približava mojoj kući i u tom trenutku njegov pas koji se nalazio u kolima na zadnjem sedistu lanu. Policajac se brzo trgo i okrenuo prema psu.

"Nemoj to da radiš." Kaže psu

Policajac nastavlja da se približava, poceo sam da gledam psa koji me je osetio i video. Gledam ga sa prozora sa svojim vukodlačkim plavim očim. I pas počinje da laje kao lud. Osecam kako policajac počinje da drhti i ne zna šta se dešava. Gleda svuda okolo i u prozore na kući, ali ništa ne vidi. Pas užasno reži i laje i pokušava da izadje kroz prozor koji je malo otvoren. Izbaca glavu i jednu šapu kroz prozor i počinje da cvili jer ne može više da izadje.

"U redu je, dolazim. Dolazim." Kaže policajac psu i trci ka njemu i odlazi sa kolima.

Gledam kako odlaze i tad vidim nekog kako se približava. To je Skot. Stoji ispred moje kuće i samo gleda.

"Znam da me čuješ." Kaže Skot i tad sam uveren da me ne cuje. "Potrebna mi je tvoja pomoć." Dodaje

Skotova perspektiva:

Stojim ispred Derekove kuće na tremu. Derek otvara vrata i izlazi iz kuće.

"U redu. Ja sam delimično kriv što su te uhapsili. I mi smo te praktično odali lovcima. Ne znam šta se desilo tvojoj sestri. Mislim da sam sinoć uradio nešto. Ima sam san o... nekome. A neko drugi je povredjen. A ispostavilo se da se deo sna zaista desio." Kažem mu sa sažaljenjem jer mi je stvarno potrebna pomoć nekog ko je kao ja.

"Misliš da si ti napao vozača?" Znači zna i Derek sa slučaj u autobusu.

"Da li si video šta sam uradio sinoć?" Pitam ga u nadi da me jre pratio i zna šta se desilo.

"Ne." Odgovara mi

"Možeš li mi bar reći istinu? Da li ću ja povrediti nekoga?" Pitam ga

"Da." Kaže ladno svojim glasom

"Da li mogu da ubijem nekoga?" Vec pocinjem da panicim

"Da." Opet odgovara ladno bez ikakve promene lica

"Da li ću ubiti nekoga?" Pitam i vec paničim

"Verovatno." odgovara

Samo se okrećem i polako se smirujem. Naslanjam se na stub koji se nalazi na tremu kuće. Razmišljam kako sam ja taj koji je napao onog vozača. I sve više dokaza mi to dokazuju.

"Mogu da ti pokažem kako da se setiš. Mogu da te naučim kako da kontrolišeš preobražaj, čak i za vreme punog meseca. Ali to nije besplatno." Kaže mi i spreman sam da prihvatim bilo šta samo da se izvučem iz ove situacije.

"Šta želiš?" Pitam ga i više me nije ni briga ma šta god bude trežio daću mu.

"Saznaćeš. Za sad daću ti ono što želiš. Vrati se u autobus. Udji unutra, pogledaj, oseti. Dopusti svojim čulima,  svom vidu, mirisu, dodiru, da ti pomognu da se setiš." Kaže mi i ne verujem da samo to treba da zradim.

"To je sve? Samo... da se vratim?" Pitam ga

"Želiš li da saznaš šta se desilo?" Pita me

"Samo želim da znam da li sam ga ja povredio." Odgovaram mu, ali ni sam nisam siguran da li govorim istinu.

"Nije istina. Želiš da znaš da li ćeš nju da povrediš." Gledam ga i znam da je u pravu.

●●●

Pala je noć. Ja i Stajls se približavamo Stajlsovim džipom iza škole gde se nalaze autobusi. Stajls parkira svoj džip ispred kapije od žica koja je zatvorena. Ilazimo iz džipa i približavam se kapiji.

"Hej, ne! Idem sam. Neko mora da čuva stražu." Kažem Stajlsu

"Kako to da uvek ja čuvam stražu?" Kaže i počinje da se penje na kapiju. Hvatam ga i silazi dole.

"Zato što smo samo nas dvojica." Zašto se nekad pravi glup kad i sam zna da je super pametan. 

"Zašto odjednom imam osećaj da si ti Betmen a ja Robin. Ne želim uvek da budem Robin." Ne razumem o čemu Stajls sad drami.

"Niko od nas dvojice nije ni Betmen ni Robin." Kažem mu

"Čak ni povremeno?" Pita me

"Samo ostani tu." Kažem mu i nemam vremena da odgovaram na njegova glupa pitanja.

"O Bože! U redu." Odgovara drsko kao da pristaje na nesto sto sam mu reko posle 100 godina.

Stajls se okreće i ulagi u džip a ja se preskačem preko kapije. Gledam u autobus koju se nalazi ispred mene. Polomljen i razrusen autobus pun krvi nije tu. Ali tu je deugi ceo autobus koji je isti kao i onaj drugi. Gledam i sećanja mi se vraćaju. Sećam se kako sam noćas čuo neke vučije urlike pa sam se drsko probudio iz sna sav znojav i sa vukodlačkim očima i velikim očnjacima. Otvaram naglo oči i vidim kako mi ovo pomaže i vraća mi sećanja. Nastavljam da se približavam autobusu, sa strehom dok teško dišem jer ne znam šta me sve čeka. Dolazim do vrata busa i stavljam ruku na vrata. U tom trenutku sam video Alison kako je naslonjena uz vrata sva krvava i kako se dere. Nestala je i to je bilo sećanje iz sna. I znam da nju nisam povredio. Skupljam hrabrost i otvaram vrata. Penjem se i vidim sva sedišta jedna iza drugog u redu. Hvatam se za jedno sedište i opet se vraćaju sećanja iz sna...