Da li ste ikada imali osećaj da vas neko posmatra, čak i kada ste sami? Da li ste ikada videli u snu nešto što se zaista obistinilo? Da li ste ikada imali osećaj da će vam neko nauditi, a da je to neko vama najbliži?
Ovo je priča o tinejdžerima koj...
Već nekoliko dana primećujem da ne prestaje da pada kiša. Kada god bih popričao sa ujakom o tome ili čak i učenicima iz moje škole, ponašali su se kao da je sve normalno i kao da će sunce uskoro obasjati naš grad. Moje ime je Maks, skoro sam napunio 18 i sada sam konačno punoletan. U slobodno vreme bih se zatvorio u svojoj sobi, seo za sto i pisao svoju knjigu. Pa, iskreno da vam kažem, ta knjiga govori o meni. Najpre ću početi sa mojim detinjstvom.
Odrastao sam u malenom seocetu po imenu Klaudi. Moji roditelji žive u inostranstvu, pa se o meni stara moj ujak Džejms.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
On je radio u jako velikoj firmi i zarađivao dosta novca. Ne mogu reći da smo baš osrednja porodica, iako se ne slažem baš ni sa onim ljudima koji govore da smo bogataši.
Još od malih nogu sam mogao videti razne siluete kako stoje u mesto i posmatraju me njihovim crvenim, užasnim očima. Kad god bih pokušavao da razgovaram o tome sa ujakom, samo bi se nasmešio, potapšao me po ramenima i rekao: - Haha divno! Možda bi mogao da me upoznaš sa njima?
Jednom rečju, nije me shvatao ozbiljno. U osnovnoj su me zadirkivali zbog toga. Sećam se da sam se jednom rasplakao na sred časa jer sam ugledao crnu siluetu kako stoji tik pored učiteljice. Mrzeo sam ih sve. Niko me nikada nije razumeo. Prestao sam da govorim ujaku za siluete koje neprestano viđam jer sam siguran da bi me odveo kod psihijatra.
Drugarica iz mog odeljenja je organizovala rođendansku žurku, pa je tako pozvala i mene. Bio sam jako iznenađen. Zašto bi iko mene zvao na rođendan? Suviše sam asocijalan, ali sam ipak odlučio da je ispoštujem i odem na tu žurku.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Dok sam hodao do njene kuće niz glavni put, spustila se magla. Jedva sam mogao videti išta, pa sam se držao trotoara. Ugledao sam svetlo i shvatio da sam konačno stigao do svog odredišta. Pretrčao sam ulicu i ušao u njeno dvorište.
U kući se nalazilo celo moje odeljenje, kao i neki učenici iz drugog. Bilo je prepuno i već sam se osećao loše.
Ketrin: Makse! Drago mi je da si ipak odlučio da dođeš! - pritrčala mi je u zagrljaj.
Maks: Da, da, srećan rođendan! - uzvratio sam i dao joj poklon.
Znao sam da voli da čita pa sam joj kupio nekoliko knjiga koje sam i ja voleo. Verovatno će se pronaći u onim sporednim, kako ljudi kažu "manje bitnim" likovima. Iskreno, nisam baš obožavao moje odeljenje. Svakoga dana su nastajale nove svađe oko najvećih gluposti. Ja sam onaj tip što sedi u zadnjoj klupi i ne primećuje nikoga. Nije baš da su i oni mene primećivali.
Proveo sam dobrih 4 sata samo zureći u plafon i grickajući čips, barem dok je bilo čipsa. Divljaci su odlučili da je jako dobra ideja gađati se hranom po tuđoj kući. Znam da bi me moj ujak sahranio na licu mesta kada bi ugledao ovakav lom u našoj kući.
Žurka se konačno završila. Kao što sam i pretpostavio, kiša je pljuštala. Svom srećom, nisam zaboravio veliki, crni kišobran. Kada sam prešao oko stotinak metara, osetio sam se kao da me neko posmatra.
Maks: Nije smešno Vilijame, ja makar nisam pijana stoka kao što si ti! - povikao sam pomisleći da je to jedan od odeljenskih debila.
Nastavio sam svoj put, smatrajući da mu je dosadilo i da je otišao kući. Nakon par sekundi, začuo sam korake iza sebe. Nisam smeo da se okrenem, potrčao sam što sam brže mogao. Na svu sreću, stigao sam do kuće bezbedno ali... nešto je bilo jako neobično. Ulazna vrata... bila su širom otvorena...
