Đavolji naslednici

Ključ

Eh, konačno je došao još jedan vikend. Moj ujak je otišao na put i rekao da neće biti tu narednih nedelju dana. Ta činjenica mi je pružala priliku da pronađem način kako da otvorim tavan.
Bio je zaključan katancem, pa sam svuda po kući tražio ključ. Nakon dobrih 3 sata pomeranja stvari, pa čak i najmanjih sitnica, pomirio sam se sa činjenicom da ga ne mogu naći. Nije bio u kući. Pozvao sam Penelop kako bi mi pomogla da ga pronađem.

Penelop: Jesi li sve proverio?

Maks: Apsolutno, nigde ga ne mogu pronaći... - razočarano sam odgovorio. Osećao sam se kao poslednji nesposobnjaković ovog sveta.

Penelop: Nije sve tako crno. Još uvek nismo pretražili dvorište!

Maks: Ko bi još krio nešto tako važno u dvorištu?

Penelop: Pa, pretpostavljam da ćeš ga naći tamo gde najmanje očekuješ. Tako je barem u svakoj knjizi.

Imala je pravo. Osmehnuo sam se, uhvatio je za ruku i potrčao ka dvorištu, zajedno sa njom. Nisam imao pojma kako sam uopšte posedovao toliko hrabrosti u tom trenutku. Izgledalo je kao da joj nije smetalo. Sve vreme se smeškala, ne skidajući pogled s mene.

Penelop: Ti ćeš pretražiti ovaj deo, ja idem iza kuće.

Poslušao sam je i bacio se na posao.
Polako je padala noć, a mi nismo ništa pronašli. Razočaran u sebe, seo sam na travu i zurio u nebo. Tada mi je palo napamet da se prošetam sa njom po šumi i pokušam da joj skrenem misli od ovoga. Pogodio je naš neuspeh, baš kao i mene.

Maks: Hej, Penelop. Um... želiš li da prošetaš sa mnom po šumi? Uskoro će noć, nebo je vedro, pa bismo mogli da gledamo u zvezde.

Penelop: Naravno, mogli bismo! - na moje iznenađenje je prihvatila. Osmehnuo sam se, a zatim smo pošli ka šumi.

Nebo je bilo predivno. Hodali smo sve do, sada već našeg mesta, seli smo i gledali u zvezde.

Penelop: Predivno je! Drago mi je što mogu podeliti sa tobom ovako divan momenat. Hvala ti, ovo ti nikada neću zaboraviti! - uzviknula je radosno.

Ponovo je nastao momenat tišine u kome smo se ona i ja samo gledali.

Maks: Verovatno ti nikada ovo nisam rekao, ali... imaš predivne oči. Voleo bih da su moje takođe tako svetle i pune radosti, baš kao i tvoje. Znaš, nikada ranije nisam... - ali me je ona prekinula. Primakla se bliže meni i poljubila me.

"JEL JA SANJAM?! DA LI ME JE UPRAVO NAJLEPŠA DEVOJKA NA SVETU POLJUBILA?!" - vrištao sam u sebi od sreće. To je bio moj prvi poljubac. Bilo mi je i više nego drago što je ona to učinila, ja nikada ne bih imao hrabrosti za tako nešto.

Penelop: Nikada ranije nisi šta?

Odjednom, boje su samo nestale i sve je bilo crno-belo.

Maks: To mora da su oni! Šta uopšte traže?!

Penelop: Traže nas. Mi smo jedini koji poseduju energiju kojom se oni hrane. Idemo odavde, suviše je opasno!

Kamen na kome smo sedeli je odjednom krenuo da se trese. Brzo smo sišli sa njega i primetili da se sam od sebe pomera.

Maks: Šta se dođavola ovde dešava?! - panično sam uzviknuo. Nakon nekog vremena, primetili smo da postoji ogromna rupa ispod tog kamena.

Penelop: Vidi, nešto sija! - uzviknula je i potrčala da vidi šta je u pitanju.

Maks: Budi pažljiva, molim te!

Rukama je kopalanpo zemlji, izvukla nešto iz nje i pokazala mi ga.

Penelop: Ovo je ključ! To objašnjava zašto si sve vreme bio vezan za ovo mesto!

Maks: Kako je ovo uopšte moguće?! Kako je dospeo tu i ko ga je tu stavio?

Penelop: Smatram da tvoj ujak ipak zna nešto više o ovome. - izgovorila je. Primetio sam da je, pored njene lepote, njena dobra strana i inteligencija. Prepametna je!

Maks: Imaš pravo! Pitaću ga onda kada se bude vratio sam puta!

-----------------------------------------------------------

Penelop je otišla kući, dok sam ja išao svojoj. Moje misli su divljale. Prvo bih razmišljao o njoj i tome... da me je poljubila najlepša devojka koju sam ikada upoznao, a zatim o ključu koji sam nosio sa sobom. Uleteo sam u kuću, zaključao vrata i otišao do merdevina koje vode do tavana. Uspešno sam otključao katanac i otvorio ga. Popeo sam se gore i primetio da je jako mračno. Zapalio sam sveću koju sam poneo sa sobom i pretražio ga. Hodao sam pravo i ugledao veoma staru knjigu kako stoji na polici. Prišao sam, okrenuo prvu stranicu i primetio da je napisana na jako neobičnom jeziku. Iz nekog razloga, takvi simboli su mi bili jako poznati i mogao sam čak i da ih tečno čitam. Na prvoj stranici te knjige je pisalo: "Tišina će vas dovesti do vašeg odgovora".