Da li ste ikada imali osećaj da vas neko posmatra, čak i kada ste sami? Da li ste ikada videli u snu nešto što se zaista obistinilo? Da li ste ikada imali osećaj da će vam neko nauditi, a da je to neko vama najbliži?
Ovo je priča o tinejdžerima koj...
Maks: Pronašao sam je! Čekaj samo da je vidiš, u rancu mi je! - sav srećan grlio sam Penelop koja je verovatno pomislila da sam nenormalan u tom trenutku.
Penelop: Dakle, bila sam u pravu. Ipak je ključ vodio do knjige koja nam je sve vreme bila potrebna. Sada, pomoću ove knjige, možemo otići u paralelni svet!
Sedeli smo na klupi u školskom dvorištu. Još jedan sunčan dan nam je ulivao nadu, ali i upozorenje da ono najgore još nije snašlo naš svet.
Maks: Mora da postoji način kako da dođemo do pukotine u barijeri. To može biti kilometrima udaljeno odavde!
Penelop: Ne brini, mislim da ćemo uspeti da pronađemo rešenje dok budemo čitali ovu knjigu. Dobro je čuvaj, imam osećaj da je Sveta.
Nakon što smo začuli zvono, vratio sam knjigu u svoj ranac i potrčao do učionice. Bili smo sve bliže tragu, a samim tim što oboje možemo razumeti rune koje sadrži ta knjiga, ubrzo ćemo doći i do ulaza u barijeru. Moje uzbuđenje je bilo neizmerno. Pa, jedino što me je brinulo u tom trenutku bio je test iz matematike.
Kao i velika većina vas, ja takođe nisam dobar u matematici. Oduvek sam nalazio načine da prepisujem, samo što je to sada nemoguće kod profesorke Lune Froi. Podelila nam je papire, vratila se, a zatim sela i pozvala nekoga. Imala je taj jako nepristojan običaj da obavlja telefonske razgovore za vreme časa, pa čak i za vreme testova. Nisam se mogao skoncentrisati iz dva razloga. Prvi je taj što je njen glas isuviše iritantan i piskav, a drugi je knjiga koju sam pronašao. Čak i ako uspemo da spasimo ovaj svet od silueta, niko neće ni znati. Oduvek sam hteo da postignem nešto što bi se zaista isplatilo. Okej, znam, zvučim kao neki prljavi materijalista koji je škrtica poput Keba Krabe iz Sunđer Boba, kome je stalo samo i isključivo do novca. Ne želim ostaviti loš utisak o sebi, ali mi je zaista potreban novac kako bi se osamostalio i kako bi imao za svoju buduću porodicu. Iako baš i ne volim decu (zbog toga što su ponekad isuviše naporna), oduvek sam hteo ćerku. Pružiću joj sve što moji roditelji nikada nisu, najpre pažnju.
Nakon upotrebljavanja mojih veština za prepisivanje i zaista napornog rada, izvukao sam trojku. Moj ujak ne bi bio baš ponosan na mene ali ipak, bolje išta nego ništa. Našao sam se sa Penelop posle časova, ali takođe primetio da će nam se pridružiti još jedna osoba na putu do kuće. Bila je to moja "jako verna prijateljica" Ketrin.
Maks: Oh, zdravo Ketrin. - smoreno sam izgovorio dok sam začuđeno gledao u Penelop.
Ketrin: Znaš, mogao bi nekad da mi se javiš, tupsone!
Penelop: Ketrin je odlučila da se prošeta sa nama, jako ljubazno od nje, zar ne Makse? - upitala je neprimetno me udarivši laktom u rebra kako Ketrin ne bi primetila.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Gusta magla se ponovo spustila u naše selo. Hodali smo uskom stazom koja je zapravo prečica do Ketrine kuće.
Penelop: Magla, ponovo...
Maks: Da, u poslednje vreme se jako često spušta.
Začuli smo vrisak iza nas i shvatili da je Ketrin ukopana u mestu. Tresla se, pokazivala prstom ka nebu i prestravljeno upitala:
Ketrin: Š-š-šta je t-ta s-s-stvar?!
Pogledali smo u tom pravcu i videli siluetu kako lebdi i posmatra nas.
Penelop: Bežite! - uzviknula je.
Svo troje smo potrčali ka Ketrinoj kući. Noge su nas bolele, pljusak je dodatno otežavao kretanje po stazi, a vetar je jako duvao.
???: Vidim vas. Uzalud je bežati! - začuo se zastrašujuć, demonski glas.
Penelop se saplela na jedan kamen i pala u blato.
Maks: Penelop! Dolazim, drži se! - vikao sam potrčavši ka njoj, ali me je nevidljiva sila soborila. Ležao sam tačno pored nje. Jako sam udario glavu, sve mi se mutilo i, nakon par sekundi, izgubio sam svest.
