Đavolji naslednici

Mistični totem

Otvorio sam oči i ugledao Penelop i Ketrin kako sede na mom krevetu i posmatraju me. Nisam se dobro sećao svega, jedino čega se sećam jeste momenat kada nas je silueta napala.

Penelop: Budan si! Nemaš predstavu koliko smo brinule! - radosno je uzvikivala snažno me zagrlivši.

Ketrin: Jesi li dobro?

Maks: Da... pretpostavljam.

Ustao sam sa kreveta, protrljao oči i osvrnuo se oko sebe. Nalazili smo se u mojoj sobi. Bio je utorak, izgledalo je da smo propustili nastavu.

Maks: Zašto niste u školi?

Penelop: Kako možemo otići i ostaviti tebe samog? To se nikada neće dogoditi, bolje budi uveren u to!

Maks: Hvala vam. Inače, kako to da i ti možeš videti siluete, Ketrin?

Ketrin: Mogla sam ih videti sve vreme, ali ipak nisam htela nikome da kažem. Sada sam saznala da ih i vi takođe možete videti, pa mi je nekako i lakše da ovo podnesem.

Zar Ketrin, jedna od najpopularnijih devojaka u školi zapravo vidi siluete?! Dugo se nisam mogao pomiriti sa tom činjenicom.

-----------------------------------------------------------

Podne je jako brzo prošlo. Penelop je odlučila da naruči picu za ručak. Možda i nije mnogo, ali je dovoljno da se zasitimo dok istražujemo knjigu. Nisam mogao dočekati da je otvorim i saznam gde se nalazi barijera koju su siluete probile.

Kada smo pojeli picu, uzeli smo knjigu i bacili se na posao.

Penelop: "Barijera, koja je nevidljiva ljudima, nalazi se kod svetog totema u centru šume, nedaleko od sela Klaudi. Taj totem je ključ ulaska u paralelni svet."

Maks: Dakle, to je naša šuma!

Ketrin: Znam gde se nalazi taj totem. Jako je teško doći do njega s obzirom da je dobro sakriven. Mogu vas odvesti tamo.

Bilo je oblačno i jako maglovito. Imali smo osećaj da nas posmatraju, da vrebaju iza drveća i čekaju pravi trenutak. Jedva smo mogli videti kuda se krećemo. Nakon 3 sata neprestanog hodanja, odlučili smo da se odmorimo.

Ketrin: Blizu smo. Budite sigurni da će nas tamo napasti. Siluete štite totem i ne dopuštaju nikome da dođe do njega.

Maks: Moramo biti oprezni. Osećam njihovo prisustvo, posmatraju nas.

Ketrin: Kada dođemo do njega, moraćemo dodirnuti kljun ptice koja se nalazi na vrhu. Ako smo zaista dostojni da kročimo u paralelni svet, teleportovaće nas u naseljeno okruženje u paralelnom svetu. U slučaju da nismo... pa... bolje je da ne znate šta će se dogoditi...

Njene reči su mi ulile strah u kosti. Jeza nas je prošla, ponovo smo razmislili o svemu ovome i odlučili da nastavimo dalje.

Penelop: Izgleda da smo stigli. - rekla je ugledavši totem koji je okružen stenama.

Maks: Šta ćemo sada?

Ketrin: Šta god se dešava, nastavite da hodate i ne usuđujte se da otvorite oči dok zvukovi ne prestanu. Kada ih budete otvorili, totem će biti ispred, pa ćemo moći da dopustimo da nas testira.

Duboko sam uzdahnuo, zatvorio oči i uhvatio Penelop za ruku. Poslušali smo Ketrin i nastavili da se krećemo ka njemu zatvorenih očiju. Odjednom, užasni zvukovi Silueta su ispunili okolinu. Osetio sam kako me dodiruju, kako šapuću i teraju nas da otvorimo oči. Njihove reči su nas pogađale, bili su jako zli.

???: Penelop će prva stradati, pogledaj je samo. Njena životna energija polako nestaje. Ako ne otvoriš oči, obe će goreti u paklu!

Njihov glas je bio jeziv. U tom trenutku Ketrin me je uhvatila za drugu ruku i izgovorila:

Ketrin: Ne slušaj ih, šta god radio, ne otvaraj oči! Govore svakakve stvari kako bi nas naterali da ih otvorimo ali ne smemo!

Ubrzavao sam hod, pa tako i one sa mnom. Prisustvo Silueta je bilo sve manje i manje. Kada smo stigli, tišina je ovladala. Otvorili smo oči i ugledali totem kako stoji pred nama.

Ketrin: Stavite kažiprst leve ruke na kljun najviše ptice.

Moje ruke su počele da se tresu. Nisam mislio da je ovo baš najbolja ideja ali sam ipak uradio šta je Ketrin zahtevala. Svako je stavio kažiprst na kljun, i tada je bela svetlost obuzela čitavu okolinu.
Kada je nestala, shvatili smo da se više ne nalazimo u šumi i da je totem koji je nedavno bio ispred nas nestao bez traga.