hunt for the heavens

misija

prolazim kroz mračne hodnike dok nervoza i ljutnja kuljaju mojim venama. zidovi su slabo osvetljeni bakljama koje bacaju toplu svetlost po hladnim zidovima. kao da se vatre u životu nisam nagledala. metal zvecka dok koračam, ne znam šta me čeka. odjednom, hodnik se širi i ja zakoračujem u prostranu dvoranu. u uglu se na uzgignutom postolju nalazi ogromna stolica. nalet straha proleti mojim telom te stegnem šake u pesnice snažno zabijajući nokte u golu kožu. prilika koja je sedela na stolici obavijena senkom ne udostoji me ni jednim pogledom. prilazim i zaustavljam se na nekoliko metara od stolice te spuštam jedno koleno bacajući se u naklon dok metal zvekeće oko mene. kosa pada oko moje glave bacajući senku na moje lice.
"zakazala si. ponovo." hladno je izgovorio ni ne gledajući me.
"oprosti mi. prihvatam krivicu. tvoj sam večni sluga, kazni me kako ti je volja." ponizno klonem još više zadržavajući suze u uglovima očiju. ne smem sada da zaplačem. sada mi ne vrede suze. stegnem oči u nadi da neću pustiti suzu,ali ona ipak pronađe put iz mog oka i padne na ledeni pod.
" zar si toliko slaba da plačeš" podrugljivo me upita sa dozom hladnoće i odbojnosti.
"oprosti mi moje greške. kunem ti se da ih neću ponoviti!"
ćuti. kao da razmišlja.
"za tvoje neuspehe nema opravdanja niti zaborava, ali biću milostiv ovoga puta"
osetim podmukao pogled na sebi
"pružiću ti još jednu priliku"
ispustim dubok uzdah i tek tada shvatim da sam sve vreme držala dah. mišići koji su mi do tada bili potpuno ukočeni malo su se opustili.
odmeri me zajedljivim pogledom tako ukočenu
"imam još planova za tebe"
podignem glavu i pogledam u njegovom pravcu još uvek na kolenima.
"sve. uradiću sve. moja duša i moj život pripada tebi gospodaru"
tanke usne mu se rašire u zloban osmeh
"šaljem te na zemlju. imam misiju za tebe."
polako je ustao i ponosno počeo da korača ka meni. stao je tik iznad mene te sam digla glavu i susrela se sa dva potpuno crna oka.
"neću te izneveriti!"
"nadam se. zato sa tobom šaljem i jednog ratnika sedmog reda"
razgoračim oči u neverici
"zar je ta misija toliko važna da sa mnom šaljete ratnika treće najviše klase?"
u meni raste ponos, najednom se osetim manje sitnom i nebitnom.
"recimo da je tako.."
udalji se od mene i uputi se ponosnim hodom ka mračnom hodniku na drugom kraju odaje
"pripremi se. polazite uskoro." kaže nestajući iz mog vidokruga, ostavljajući me potpuno samu u ogromnoj prostoriji. dižem se iz položaja u kom sam do tad bila i zaputim se nazad u svoje odaje. tek kada sam se propisno udaljila od dvorane osetila sam da ponovo mogu da dišem. strah koji sam do tada osećala se umanjio a nelagoda u stomaku je nestala.